Медији и образовање

Уводник за расправу

По савременим истраживањима просечан тинејџер укупно проведе више времена уз мас-медије, него у школи.  Медијска технологија постаје и образовна технологија, желели то наставници или не, јер то постаје императив времена и начина живота, за који наставници припремају своје ученике. Донедавно је медијска писменост  била скопчана са општим циљевима образовања, инкорпорирана углавном у хуманистичке предмете и општу културу. Међутим, како се медијска технологија убрзано развија, свет све брже повезује  путем средстава комуникације, а школа је, по својој, природи традиционална институција,  то наставни садржаји и методе  којима се може однеговати уопштено критички дух, пробудити радозналост и интересовање за медије одавно су у сфери ваншколских садржаја. Велико је питање да ли настава информатике и сродних предмета може да покрије сложени феномен медија. Питање је и да ли секције и ваннаставне активности, какве су литерарна, фото-секција, могу да је покрију, јер се свака од њих бави само једним медијем (књига, фотографија, филм) и то са одређених аспеката. Уосталом, њима су обухваћени само поједини ученици, а феномен медија је већ је толико свеприсутан да он мора бити обухвећен свим предметима.

Почетком последње реформе школства озбиљно се размишљало у увођењу медијског образовања = медијског описмењавања у програме. Одржание су обуке за наставнике, стручни скупови, али се на томе стало.

Чланци из књиге Pars pro toto (Део за целину) говоре о потреби медијског описмењавања деце и младих, али и наставника. Њих поготово. Преузмите их или отворите и прочитајте, уколико желите да сазнате како они,  који се медијима и медијском писменошћу баве, размишљају о теми медија и образовања. Било би посебно занимљиво чути шта они који прочитају чланке, мисле о значењу наслова књиге. Ово се односи на наставнике и њихова промишљања.

О_медијској_писмености

Расправа и за наставнике-менторе и за ученике

  1. Који медиј (извор знања) се највише користи у твојој школи? Покушај да направиш редослед од најчешћег до најређе коришћеног медија у школи. Уколико можеш, процени  учесталост коришћења свих медија процентуално.
  2. На ком предмету стичеш бар основе медијске писмености и који су то садржаји тог предмета који утичу на побољшање твоје медијске писмености.
  3. Опиши час на коме је коришћен (користио – за наставнике) неки медиј који није књига, а који ти се допао. Већ си сазнао да квалификације типа свиђа ми се / не свиђа ми се, није био досадан, занимљиво је, другачије  не значе ништа, па зато обавезно образложи зашто ти се тачно допао тај час са становишта квалитета сазнања, применљивости у животу, мотивисаности за рад, заинтересованости за даље истраживање и сл.

 

21 responses

  1. Ајмо гимназијалци, пишите одговоре и поделите своје утиске и размишљања.

  2. По мојој процени, у школи је најзаступљеније средство комуникације истовремено и најсавршеније средство – људски глас. Потом – књиге, али не шира литература, него искључиво уџбеници. Лектира се понекад чита ако нема више од 57 страна за ученике је то оптимум. Популарне су још и кратке белешке које се набубају за контролни… ТВ се користи у целодневном боравку, радио у библиотеци. Ситуација отприлике као и 50-их година прошлог века, с тим што се многи медији који су тада коришћени (микрофилмови, слајдови и др)данас депласирани, а уређаји за њихову пројекцију одавно расходовани. Највећа и врло распрострањена новина су мобилни телефони, али на одморима и после школе. Имамо и живу музику на школским слављима. Ово је комично-иронични осврт на незавидну ситуацију по школама, намерно искарикиран да бих представила да медија има више на одморима него на часовима, ван школе, него за време наставе. У школи још задуго нико неће полудети од виртуализације стварности.
    Осим коришћења медија (најпре, рачунара)на секцији, присећам се једног часа верске наставе пре годину-две дана, када је наша модерна библиотека тек отворена. Био је то рудиментиран покушај примене рачунара у настави. Мултимедијални материјал под називом „Освећење времена“, претходно инсталиран на рачунаре, ученици су у пару изучавали, али не по слободном интересовању, него су добили истраживачке задатке да одговоре на одређена питања и истраже одређене теме: историја хришћанства, смисао празника, именослов. Једна од понуда у мултимедијалном материјали била је посни кувар, за који нису добили никакав задатак. Рад у пару послужио је многима да се добро испричају о свакодневним питањима, а Мића Јанковић, који је овде с нама у пројекту, уредно је писао нешто цео час. Кад сам после птегледала шта су радили, испоставило се да су озбиљно радили они који би ме исто тако и озбиљно слушали да сам се послужила предавачким методом, а они који ни иначе не слушају, нису пали ни на мултимедију. А Мића?! Цео час преписивао посне рецепте са мултимедије.
    Међутим, сећам се се једне пројекције филма „Последње Христово искушење“ на коју сам после наставе позвала заинтересоване полазнике веронауке, будући да се не може погледати током часа, а грехота би га било сецкати. Тешко је мерити ефекте филма и овакве активности, јер су они били, прво, снажни емотивни утисци, па интелектуални, али из успутних разговора касније закључила сам да је гледање тог филма и тумачење појединих сцена значило више него да су читали јеванђеље.

  3. Што се тиче медија у школи, слажем се да је најсавршенија ствар која се користи у комуникацији – људски глас. Чим се спомене школа, прва асоцијација су књиге. Обично опширни уџбеници, али има и разних часописа, лектира…Живимо у 21. веку, све више се користе медији типа – Интернет, ТВ, радио фреквенције…То и наше школе полако почињу да користе. На западу се већ увелико то користи у много већим мерама, док је код нас то тек тек присутно. Ретко који професор донесе неки филм, или било шта везано за свој предмет и лекцију коју смо недавно радили.

    Предмети на којима стичем највише медијске писмености су информатички предмети. Наравно, уз њих је одмах и православна веронаука, јер уз професорову помоћ користимо Интернет и добар део лекције одрадимо на истом. Такође, и на биологији стичем неко искуство, али не толико велико. Професорица нам пусти неки филм везано за биологију, или нам пак показује слике преко видео бима…Другачије је него кад учим из књиге, много је занимљивије, јер је опште познато да данашња омладина баш и не воли књиге. Мислим да би тако требао да ради сваки професор, али има школа које нису у могућности да набаве опрему за такав вид часа. Све у свему, лакше ми је тако да запамтим неке ствари, и јасније ми је, док, овако из књиге, некако ми је сувопарно, нема покрета, анимација, итд…

    Никола Шкорић, гимназија „20. Октобар“, информатички смер

  4. Да би се увела мултимедијална настава, мора пуно тога да се промени. Мени, као наставнику је много занимљивије да предајем на такав начин, него класичан. У неколико наврата сам покушала да одржим мултимедијални час. Деци је интересантније,била су одушевљена и пожелела још таквих часова. Обећала сам им. Али не знам колико више тог знања остане у њиховим главама него путем класичног часа. Наиме, велики проблем је ограниченост времена. За такву врсту часа 45 минута је мало. Таман се мало опусте, навикну на такав вид примања знања, а већ треба да се завршава јер је крај часа! А о записивању у свеске нема ни говора! Увек ми се чини да са часа одлазе окрњеног знања. Остаје ми некаква недореченост. Не знам зашто не могу да се држе два спојена часа у основној школи? То је много практичније. Тада бих имала много више воље за увођење иновација тог типа, а овако…Изгубим вољу кад помислим да треба да им пласирам нешто половично и да ће им то донети само освежење, а не трајност знања и лако учење.А воља је битна јер уопште није лако спремити такав час. То знају они који су покушали да буду у корак с временом.

  5. Ксенија је поменула да за припрему једног мултимедијалног часа треба одвојити много више времена за припрему него за класичан час. Да би овакав час имао ефекта осим другачије и обимније припреме, наставник мора и да преиспита методе које користи и да води рачуна не само да заинтересује, него и да активира своје ученике.
    Не знам колико је то изводљиво у основној школи и каква су информатичка знања основаца, али ми у средњој понекад дамо ученицима да сами истраже неку тему и резултате истраживања презентују осталима. То презентовање може да буде усмено (глас као медиј), преко пауерпоинт презентације или неког другог софтвера. Приметила сам да су моји ђаци много вештији у изради презентација, него у усменом излагању и питам се колико је то због тога што су припадници такозване „дигиталне генерације“.

  6. Да, наравно. Користили су и ови „мали“ рачунар у истраживачке сврхе. Када радимо неко књижевно дело, они често спреме уводни део у којем се упознајемо са писцем или неким историјским временом. Било је заиста доста различитих задатака. Тада је глас био заступљен као медиј. Можда бих и могла да их питам да направе неку презентацију, можда у пауерпоинту. Мислим да им то неће бити неки већи проблем, с обзиром да похађају часове информатике. Претпостављам да ће бити одушевљени! Обавестићу вас о реакцијама. Хвала ти на одличној идеји!

  7. Питах јуче своје ђаке, осмаке, да ли су заинтересовани да направе, уз моју помоћ (што се тиче методике) мултимедијални час. Били су фасцинирани и одмах се половина њих јави (скоро све девојчице :)) да буде у тиму који ће да организује час. У једном осмом разреду су одабрали да наставна јединица буде „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ Бранка Ћопића, а други осми је одабрао „Песму о керуши“ Сергеја Јесењина. Видећемо како то буде ишло, али сам тренутно презадовољна што сам их покренула, а они орни и спремни да истражују књижевна дела! Ова „интернест идеја“ је сјајна. Баш лепо можемо да измењујемо искуства и добијамо нове идеје! Још само да покренемо ђаке да учествују. Надам се да ће се ускоро и ту „отопити лед“.

  8. Нa часу информтике учимо да користимо компјутер. Иако већина ученика зна да користи рачунар и то најчешће за сурфовање по интернету, није на одмет учврстити градиво, а некада сазнати и нешто ново и веома корисно.
    Неколико пута смо на часу српског језика слушали приче из „звучне читанке“ и много је боље него када наставнца чита. То не значи да наставница ружно чита, већ да из звучне читанке звучи некако стварније и оригиналније. 🙂

    1. Мислим да не постоји наставник српског који ружно чита, јер то значи да не зна да чита, али наравно да наставник не мора да зна да изражајно или интерпретативно да чита. Зато постоје глумци. И ево, кристина, потврђује да је боље кад то ураде они којима је то и посао и дар од Бога.
      Кад су медији у питању, наставници увек мисле да морају да смисле не знам какво чудо. Ево одличног примера да не мора. Звучна читанка!
      Мени је навећи проблем увек била епска поезија, не знам је читати. А како је она најтежа и деци за разумевање, звучна читанка је одлично решење. У школи смо недавно бацили плоче – звучне читанке, па смо онда имали, и још имамо аудио-касете, сад имамо цеде-комплете за сваки разред. Једноставно и ефикасно наставно средство.

    2. Што се тиче звучне читанке, хтела бих и ја оставим неки коментар произишао из мог искуства као наставника.
      Наиме, на факултету смо учили да прво читање на часу треба да обави наставник јер је његов глас најреалнији тј. то је глас на који су ученици навикли и он им неће одвлачити пажњу са текста. За друго читање се препоручује звучна читанка. Ученици су тада већ примили текст и неће им сметати туђи глас (колико год он био школован и пријатан), пуцкетање и евентуални неразумљиви технички проблеми. Прављена су и истраживања на ту тему, тако да не причам напамет. То сам се и сама уверила. Ученици боље схвате када им ја прочитам текст, а то је најважније при првом читању. Треба им времена да се адаптирају на неки други глас и другу интерпретацију. Једном сам имала упалу гласних жица и уместо мене је звучна читанка „одрадила посао“. У питању је био текст „Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића. Глас који је казивао подсећао је на Чкаљин и био је врло комичан. Смејали су се тексту који није уопште био смешан! Одвлачио им је пажњу и врло су се забављали, али не онако како сам ја замислила.
      Да резимирам: Звучну читанку подржавам, али само при другом читању. Тада је више него добродошла.

      1. Их, шта су они нас све учили, и да на крају часу, после анализе, следи треће читање – интерпретативно ученика! Колико би час онда трајао. Штошта се изменило од тих лекција. техника више нема грешака типа крцкања и крчања, сад такве проблеме имају наставници, хи, хи. А изменила се и перцепција ученика – сад су им ближи аватари и водитељи, него „рођени“ наставници. Ситуација с Чкаљом је посебна. Милошу Жутићу се, вероватно, не би смејали, осим оних што се увек смеју и задевају. Некад је смех и гуркање прва одмрамбена реакција на јак емотиван набој који глас преноси – то се мени дешавало у разреду. После се утишају, па само што не заплачу на крају. Овај пример са звучном читанком казује да нема идеалног и коначног решења, да нема ни свемогућег медија, него да њихово коришћење у настави захтева вештину процене и функционалне примене.

        1. Јесте, доста се променило од оних књига које смо користили на факултету (мада, морам признати да нисам тако баш давно дипломирала па да има толико простора за измене). Искуство са звучном читанком је искључиво моје. И даље остајем при томе да прво читање треба да буде моје тј. наставниково. Ја, нпр. у сваком одељењу не читам на исти начин. Негде, због немирности морам да читам гласније, негде да их гледам док читам… Можете рећи да сам старог кова, али имам опипљиве доказе. Наравно, реч је само о првом читању.

  9. Кристина, кажеш да већина вас уме да користи компјутер.
    Занима ме шта под тим подразумеваш, и да ли када „сурфујете“ Интернетом водите рачуна о правилима понашања и заштити. Да ли сте нешто о томе научили у школи?

  10. Пошто Кристина и ја идемо у исти разред могу да потврдим да многи ученици схватају информатику као игру где они знају све,али када дође неко ново градиво са којим нису упознати,онда им је то углавном досадно…Сви највише воле да „сурфују“ а многи ни не знају шта раде…Наставница информатике нас често упозорава да не оставлјамо личне податке непоѕнатим особама као и да се никад не представљамо лањно јер нас то може довести до проблема…

    1. Мислим да нас у веће проблеме може довести то ако користимо своје право име и презиме. Ако се лажно представимо подразумева се да нико неће знати ко смо и да ћемо на тај начин бити заштићени.

      1. Треба практиковати дискусију само са људима које познајемо и њима не треба да се лажно представљамо. Људима које смо упознали на интернету такође не треба да се лажно представљамо већ само да им кажемо неке небитне ствари о нама, име, можда године и то је то…

  11. На часу информатике користимо компјутере.Већини ученика је овај предмет омиљен јер како они каѕу могу да се играју цео час.Али и кад добију ѕадатке они се играју или укључе facebook или msn и дописује се.Неки чак уклјучију неке chatove и дописују се са непознатим особама.Информатику вецина ђака не схвата као и све остале предмете,поготово дечаци.За њих је то играоница.Играју кантере цак и када их наставница хиљаду пута опомене.

    1. За мене је ово потпуно нова информација, мада сам чула да у средњој школи ништа не знају на смеровима где им се тражи бар основно знање. Шта ви, из позиције ученика, мислите, како се такав немаран однос према предмету који је јако важан, (представља будућност свих нас, за све послове, чак и у свакодневном животу)може променити? Шта предлажете?

      1. Мислим да оцена из информатике треба да улази у просек (ако се не варам, до сада није). И треба да се забрани играње игрица. Сви се занимају својим стварима на часу, нико не ради задатак. И онда лепо оду кући, ураде на брзака задатак на свом рачунару, или им уради брат, комшија, или неко трећи, и следећи час донесу задатак на флешу. То не би требало да буде тако, зар не?!

        1. У школи, нажалост, ништа не функционише ако нема оцењивања. Па, тако и информатика. Уколико желиш неку опуштенију атмосферу на часу да створиш, кроз, рецимо, забаву, „пиши:пропало“! Ако нема оцењивања, треба ти натчовечанска енергија да одржиш час. То искуство имам на грађанском васпитању. Мислим да би и тај предмет требао да има бројчану оцену и да улази у просек због деце која се нешто труде.

  12. марија суђић | Одговор

    Охрабрили су ме ваши коментари да се у школи уводе савремени медији. Све је питање како се користи, па и медији. Треба да знамо како и када да их користимо, а да не будемо заведени од истих.
    Мислим да не треба заборавити да ученике треба упутити у коришћење речника, енциклопедија, како у штампаној верзији тако и у све присутнијој електронској форми.
    Видим да се око звучне читанке повела дебата која је свакако корисна, а ја ћу додати и пуштање прикладне, одговарајуће музике уз читање лирске песме која би употпунила ученички доживљај.Мени се то лично допало.Више медија од једном, што да не?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: