Паметница гимназије у Лођу, позната Габи у књизи Из школе даје своје мишљење и закључке о положају ученика у школи:

Начело бр. I

По дефиницији – школа, као образовна институција, не може да промовише оригиналност и индивидуалност, јер се то коси с њеним императивом да, према утврђеним стандардима, образује масе будућих грађана.

Начело бр. 2

Немогуће је да се створе идеални услови за развој тридесет јединки које имају различите потребе, тежње, могућности и погледе на свет.

Закључак бр. I

Да бисмо учили по утврђеним стандардима, морамо да имамо и стандардног ученика. Уколико таквог немамо, за добро читавог друштвеног организма, треба да тежимо да га створимо.

Стандардан ученик:

• потиче из добре породице (модел 2+2) која наставља хришћанско-патриотску традицију;
• лишен је жеља и виших циљева – његов једини циљ је образовање;
• не прави проблеме, не зна шта је то друштвени живот;
• поседује безграничну способност прилагођавања;
• воли животиње, општи с људима, може да се похвали легитимацијом Лиге за заштиту природе;
• дубоко верује у оно што му се говори;
• живи утонуо у мрак – улога професора је да га просвети и извуче из тог понора;
• ,,има кичму“ и дубоко усађена начела, поштен је, праведан, колегијалан;
• оцене му се крећу у границама од 3 до 4; петицу ретко достиже.

 Закључак бр. 2

Свет, у којем је професор месија. а уџбеник Библија, јесте диван, једноставан (и нестваран).

У том случају примењује се тактика принудног уједначавања:

• формулисањем увек истинитих реченица, тзв. објективне истине;
• прихватањем утврђеног погледа на свет;
• избегавањем шкакљивих тема – наглашавају се чињенице, а не ставови;
• прихватањем образаца понашања, одевања и наметањем обавезе да се поштују;
• наметањем начина читања лектире;
• испуњавањем слободног времена;
• контролисањем и праћењем.

 Закључак бр. 3

Школа је тоталитарна институција, а не демократска. Као таква, није у стању да припрема за живот у демократији. У стварности, ученик:

• престаје да говори, пошто га не слушају;
• преживљава више него што се то педагозима чини – пада у стање депресије, потиштености;
• воли да се изражава изгледом;
• кад замор материјала достигне критичну тачку, најчешће почиње да тражи једноставна решења;
• не воли рутину;
• не оптерећује се датумима и бројевима;
• очекује оцене у распону од 1 до 6;
• трајно памти само оно што га заиста занима;
• према неким професорима гаји симпатију, према некима – не;
• учи искуством и упоређивањем;
• не успева да нађе своје место у свету;
• има лична интересовања која често нису у сагласности са смерницама школе.

 Закључак бр. 4

Обичан ученик има многе сличности с романтичним јунаком, унапред осуђеним на неуспех.

 Резиме:

Ограничавање слободе говора, одређивање образаца понашања, па и стандарда размишљања, који су прихваћени као обавезни у спровође­њу дисциплине и остваривању програмских поставки школе, јесте вид мешања у живот ученика који га успешно спутава. Он тада одустаје од личних потреба и жеља, што доводи до великих депресија и проблема с идентитетом. Губе се вредности и особине потребне у зрелом добу које је школа дужна да развија. Дакле, потпуно је оправдано мишљење да школа, уместо да гради, код ученика често уништава оно чиме га је природа обдарила.

Габи

Питање гласи – да ли је све тако непоправљиво и унапред дефинисано како види Габи. Можда је боље, а можда и горе? Питање важи и за ученике и за наставнике.

Хентковски каже:

„Ученик који је примораван да чита лектиру понаша се као Индијанац, који, видевши истраживача који скицира терен, каже: Знам да је овај човек у својој књизи убио много наших бизона.“

Пољски ђаци једнако не воле прописане школске лектире, једнако су им досадне и предугачке. Због тога је наставник пољског језика и књижевности и аутор књиге, решио да испита целу ствар и покуша да види чиме су ученици незадовољни и шта би желели у замену.

Предлог радионице с ученицима – шта замерам писцима лектира

предлог радионице

Будући да лектире не може да мења, ослушкујући ученике и заједно с њима, наставник Хентковски покушао је да постојеће лектире обради на другачији начин. Актуелизује дела из старе и класичне књижевности животним проблемима, успоставља паралеле са политичким и свакодневним догађајима. Злочин и казну Достојевског и Балзаковог Чича Гориа обрадио је проблематизујући теме из романа кроз паралелу с филмовима. Ево списка тема које је дао својим ученицима.

Шта наши наставници мисле: вреде ли овакви и слични покушаји да се ученицима приближи лектира?

А шта мисле ученици: да ли је приступ Хентковског лакши или тежи у обради лектире и је ли бар занимљивији? Коју би тему паралела с филмом одабрали да прикажу?