Ко зна да издвоји кључне речи и направи сажетак неког текста, лекције, студије, књиге или било које друге грађе, значи не само да је прочитао, него и да влада тематиком и уме да издвоји суштинско и најбитније из прочитане грађе. Због тога је један од задатака у пројекту Интернест прављење сажетака поглавља и издвајање кључних речи. Ипак, ми се нећемо бавити тиме.
Зашто нећемо издвајати кључне речи?
Прво, зато што је сам аутор Даријуш Хентковски сматрао да је концепт учења и провере наученог путем кључних речи превазиђен.
Друго, зато што има толико реченица и дискурса који гађају у срце школских проблема да би их било штета сводити на кључне речи или сажетке поглавља.
Зато, бирамо да издвојимо ударне цитате, које својом истинитошћу погађају суштину. Суштину коју смо препознали и у нашој школи, у нама, међу нама.
Формирајмо дневник цитата који ће о књизи рећи више од кључних речи и резимеа. Одаберите цитате из књиге који су вас потресли, замислили, погодили оно што и сами мислите или осећате.
Дејана Миљић
igordoric
Ивана Пилиповић
ksenijavujinovic
majazilic
Милица Мајкић
nikolaknelejdc
Stefan Gužvica
Tara Pogančev
Славица Јурић
Смиљана Живолић
Тијана Лајић
Василиса
Стеван Јурић
Ксенија Суђић
Бити медијски писмен 
„После неколико година ‘учења’, практично ниједан ученик не зна основе предмета који је учио. Лако је тек тако једноставно рећи: ‘Та данашња омладина’, или ‘Ја нисам за тај посао’. Само, ако ниси, зашто га радиш? За бедну плату и ситно задовољство? Не ради ти се. Једноставно, не ради ти се. Све у свему, такав систем готово је савршен. Обе стране не траже ништа једна од друге. Осим присутности.“ (о савршеној јаловости школског система)
„Треба много тога да научимо – када ћемо да почнемо?“
„Тридесет учника у одељењу. Сви су свесни времена у којем живимо. Агресија лебди у ваздуху на сваком часу. Нека ситница и експлозија не гине.“
„Да ли сам, оцењујући писмени задатак, оценио целу породицу ученика?“
„Школа те учи превејаности, коришћењу разних могућности и улизивању. Ту важе исти закони као и у животу – опстаће најјачи и најсналажљивији. Методом покушаја и грешака градиш неки стил живота, а што се тиче културе, никога на силу нећеш да научиш принципима, јер културу мора да прати одређени поглед на свет.“
„Читање школске лектире развија моја лична интересовања“.
Ученици не разумеју чему служе компликоване анализе и тумачења књижевних дела, не могу да схвате зашто би своју снагу требало да троше на мучење над нечим што је већ давно изашло из употребе. Зар савремени уметници не стварају фантастична дела која су делотворнији медијум од површно проучаваних класика?
„Искључење из школе је педагошки пораз. Постоје други начини да се изађе на крај с непослушним ученицима.“
„Треба имати на уму да веронаука није математика, где задаци имају своју шему решавања. Ништа се не усађује силом, али ни претераном попустљивошћу.“
„А кад је реч о фаворизовању, мислим да је сасвим природно да неког волите више, неког мање. Људи смо, свако од нас има право на субјективност и да друге оцењује према својој вредносној скали.“
„Човек који живи у граду нема времена за размишљање. Постаје као воз који јури и само се на тренутак зауставља на некој станици, да би се нечег сетио или понео са собом и, евентуално, на трен о нечему да размисли, али не предуго. Отуђење и збуњеност, то су особине човека који живи у џунгли велеграда.“
„Једно је читати скраћени избор стихова из уџбеника, а друго осетити њихову атмосферу, појачану музичким аранжманом… У учењу и процесу памћења огромну улогу играју чула.“
… iz ovog citata shvatamo zašto je drugom delu dat naziv „Predavanja od krvi i mesa“
„Школа не треба да буде тоталитарно место.“
„И, враћајући се својем амбициозном ученику четвртог разреда – почињем да га гледам топлијим бојама. Једном сам му дао 3 + , а очигледно је да сам тај рад морао да оценим четворком. О, опет неправда. Неколико ситних грешака и одмах двојка. Ставише, нисам написао да је тај рад сјајан. И још два следећа су такоде супер. Дечак је даровит, а ја видим само његове пропусте. Откријем сваки кикс, приметим неважну запету и све је већ свршено. „Глина“ сам, не професор. “
„Било би добро када бисте брже бирали јадника који треба да одговара, јер у току тражења жртве одељење добија срчани напад.“
„Молим вас да нас не сматрате балавцима који нису у стању ништа да ураде. Једноставно, понекад нам је тешко да се брзо изразимо, мада одговор знамо.“
„Са часова треба да избаците тренутке страха. Што вам то треба? Негативно утичу на наше здравље.“
„Немогуће је да се створе идеални услови за развој тридесет јединки које имају различите потребе, тежње, могућности и погледе на свет.“
„Ограничавање слободе говора, одређивање образаца понашања, па и стандарда размишљања, који су прихваћени као обавезни у спровође¬њу дисциплине и остваривању програмских поставки школе, јесте вид мешања у живот ученика који га успешно спутава. Он тада одустаје од личних потреба и жеља, што доводи до великих депресија и проблема с идентитетом. Губе се вредности и особине потребне у зрелом добу које је школа дужна да развија. Дакле, потпуно је оправдано мишљење да школа, уместо да гради, код ученика често уништава оно чиме га је природа обдарила.“
“Школа није војска“, кажу ученици.
Са часова треба да избаците тренутке страха.Што вам то треба?Негативно утичу на наше здравље.
Говорите спорије, јер ништа не успевамо да запишемо.
„Свако зна да треба да буде пристојан према шефу. Зашто би у школи важила друга начела.“
Готово пре сваког часа осећа се страх. „Шта ако прозове баш мене?“, сви ученици оптерећени су томн стално присутном мишљу. Уколико се покаже да је професор прави „жилет“, лаки страх прелази у панику. Ученик се обично плаши понижења, јер на видело излази његово незнање, а и страх да не разочара професора.
Пољски је матерњи језик свега двадесет процената ученика. Остали се служе сопственим језицима који су инспектору неразумљиви. Пољски ћу говорити ја – професор, и највише петоро ученика. Између осталих, у школи разликујемо неколико група језика:
– хип-хоп – њиме говоре они који носе одећу старије браће и сестара;
– дизелашки – заснован на пијачном начину говора; – неодређен – у њему се основни елементи језика меду собом мало разликују
„Кромпири, то су лоши ученици. Сваки професор на часовима пропитује лоше ученике, то јест љушти кромпир. То су омиљени ученици профана. Лако им је дати кеца, јер имају мало знања. Међутим, приликом инспекције свако се стиди кромпира, скрива их где може, да не смрде.“
„Понекад је професор потпуно беспомоћан. Кад улази у учионицу, нико га не примећује. Кад задаје вежбе, чак и ученици из првих клупа очигледно преписују решења из одговора који се налазе на крају уџбеника, уколико га уопште имају. Немоћ, или својеврсна беспомоћност, то је вр¬ло угодна позиција. Онда не треба примећивати да ученици који седе позади праве минибар (дешава се и да доносе фине чашице за један „цуг“) или такве ситнице, као што је чињеница, да после неколико година „учења“, практично ниједан ученик не зна основе предмета који је учио.
Обе стране не траже ништа једна од друге. Осим присутности.“
“Немојте да пуните главу филозофијом васпитања без стреса. Не може се омаловажавати Црква! “
„Једно је сигурно – сваки ученик има мишљење о месту веронауке у школи. Чињеница је да то мишљење може да се промени под утицајем свештеника или неке друге особе која држи часове веронауке.“
„Чини ми се да моје мишљење деле и остали ученици из одељења, јер поменути час код нас изгледа овако: сви срећниа који имају мобилни телефон баве се слањем СМС, игрицама или „цимањем“ на мобилни кад једанпут звони. Ученици који немају мобилни причају вицеве, разговарају о дијети, предстојећој приредби или избору боје лала које намеравамо да дамо директору за рођендан. Сви остали, који не учествују у нашем разговору и не играју се телефоном, преписују домаћи задатак или уче и невешто се претварају да слушају свештеника.“
„Увек објашњавам по чему се препознаје образован човек. Кад за нешто упиташ необразовану особу, она одмах из себе истреса све што је мучи. Међутим, ако је неко завршио школу, минимум матуру, увек успева да се на некога позове, да искористи неки термин или да проблем објасни на примерима из области културе. Ту вештину вежбам на часовима. Понекад, наравно, на то заборављам, бавим се лектиром, као да је она сама себи циљ.“
„Ученик се стидео. Било му је непријатно што су родитељи од њега направили предшколско дете. Уме да подноси поразе, сам успева да изађе на крај с проблемима. Међутим, тешко је да дечак из професорске породице помоли главу испод широког кишобрана родитеља. Штета. Деца универзитетских професора остављају на мене добар утисак. Оштроумна су, пристојна и свестрана. Али, имају проблеме с родитељима. Они им не дозвољавају никакву грешку. Тешко је бити професорско дете. Због отровних родитеља морају да се стиде пред друговима.
Својим ученицима нећу да правим непријатности. Отуда, и у најгорим ситуацијама, кад не успевам да изађем на крај с градивом, или ми праве проблеме с владањем, разговор с родитељима је за мене крајња мера.“
„Моји лоши односи с професорима произлазе из тога што су од мене престајали да очекују било шта, а ја сам, опет, губила жељу за било чим. Једноставно, што сам старија све више ме нервира што су тако крути, без смисла за хумор, не прихватају никакву критику, а толико су незаинтересовани за посао и ученике да просто мораш да их молиш да нешто кажу.“
„На крају, дошли смо до закључка да читање књига не треба да уништава нашу индивидуалност, већ управо супротно-треба да развија наш таленат и наша интересовања. Веома ми је стало да се то уверење дубоко усади у главе мојих ученика.“
„Ученици су као деца. Желели би чуда у школи. Правилно ће да ме оцене кад одрасту. Сад могу да им се не допадам. Професор пољског језика цени се тек после извесног броја година.“
„Одговорни професор мора да усавршава свој занат, а, пре свега, да призна, као што су то већ учинили физичари или математичари, да је савремена наука претешка за сваког ко се њоме бави. Као што савремени физичар није у стању да се снађе без помоћи математичког језика, тако и професор књижевности у средњој школи неће да буде схваћен ако се усредсреди само на дело које тренутно обрађује. Не треба да се служи голом фактографијом и хронологијом, него да користи језик и искуство ученика. Млади људи, као нико други, умеју да освеже строге школске прописе.“
„Боље је нешто урадити и кајати се због последица, него се кајати што нешто није урађено.“
„Срце и душа морају да буду искрени. Дошло је твоје време, сад ти бираш.“
П.С. Своје омиљене цитате из књиге, давно сам издвојила, и заборавила да их објавим.
МАМА КАЖЕ, ГАБИ КАЖЕ
Оцене нису важне – рачуна се знање
НЕТАЧНО: оцене су важне, јер од њих се добија просек. а за школу ништа није важније од високог дидактичког просека који доноси виши рејтинг. Приликом уписивања коначних оцена не гледа се на то ко шта носи у себи већ какве су му оцене у дневнику. Ту, дакле, не можеш себи да дозволиш лошији дан, проблеме с окружењем. Оцена говори ко си. Ви¬ше се исплати да усавршиш методу добијања бољих оцена него да се посветиш образовању. Јер знање и оцена не иду увек једно с другим.
Није важан новац – рачуна се знање. Школовање је бесплатно
НЕТАЧНО: у Пољској постоји доста велика корупција – не мимоилази ни школу. Све те бомбоњере, цвеће и све већи поклони нису само израз симпатије. Школа од тебе убира разне, наводно, добровољне прилоге, али то није све. Књиге, екскурзије и остало такође доста коштају. А да не говоримо о приватним часовима.
Зборница је неосвојива тврђава. Професор се одмара исто као и ученици
НЕТАЧНО: у зборницу доспевају ученици, али само одабрани. Остали морају да чекају испред врата јер се педагози претварају да нису ту. До данас не знамо зашто је то тако. Професори се не одмарају исто као и ученици. О томе сведоче фрижидер за хладне напитке и миришљави тоалет папир.