Са ученицима 8/2 наше школе, организовали смо час на ком смо водили дебату „Зашто не волимо школску лектиру?“. Час је одржан у школској библиотеци. Ученици су били подељени у шест приближно једнаких група.  У уводном делу часа ученици су добили анкету са пописом лектира од 5. до 8. разреда коју су читали у протекле четири године. То су:

1. Марк Твен: „Том Сојер“
2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“
3. Даниел Дефо:“Робинзон Крусо“
4. Бранко Ћопић: “Орлови рано лете“
5. Тоне Селишкар: „Дружина Сињи галеб“
6. Мирослав Антић: „Плави чуперак“
7. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“
8. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
9. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“
10. Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“
11. Иво Андрић „Књига и друге приповетке“
12. Циклуси епских песама

Требало је да се договоре на нивоу групе које су им се три књиге од датих највише свиделе, а које најмање.  Топ-листа књига која им се свидела је изгледала овако:

1. Бранко Ћопић:“Орлови рано лете“
2. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
3. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“ и Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“

Као омиљене помињане су још и „Робинзон Крусо“, „Том Сојер“ ,“Дружина Сињи галеб“, Андрићеве приповетке и Циклус епских песама.

Након тога су наводили критеријум тј. карактеристике књиге које им се највише допадају. Дизали су руке и давали своја објашњења.  Одговори су записивани, и ево разлога тј. услова које би књига требало да задовољи да би се ученицима свидела:

• књига има тужан завршетак
• хумор, доста смешних ситуација
• тематика књига: љубавне књиге, о пустоловинама, о вршњачким ситуацијама и проблемима
• да могу да се саживе са ликовима јер су реални и убедљиви
• књига има очигледну поуку
• утиче на богаћење речника
• у разним метафорама и сажетим реченицама откривају поруке и мисли писца („Мали принц“)
• радња је жива, драматична, динамична
• писац изражава свој лични став

Сваки изнети став ученици су објаснили.

Топ-листа књига које су им се најмање свиделе изгледа овако:

1. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“ и Циклус епских народних песама
2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“ и Иво Андрић: „Књига и друге приповетке“
3. Даниел Дефо: „Робинзон Крусо“

Поред ових наслова, спорадично су се појавили и сви остали, осим „Дружине Сињи галеб“. Мој утисак је да су неке лектире и заборавили, па им се чини да нису ни оставиле позитиван утисак на њих. Сећам се када су били у шестом разреду да им се свима свидела лектира „Дружина Сињи галеб“, а сада су потпуно равнодушни према њој. Разлози за непопуларност ових књига су следећи:

• превише локализама и застарелих речи („Поп Ћира и поп Спира“ – иако живе у Војводини, не свиђају им се локализми са овог поднебља)
• успорена радња („Поп Ћира и поп Спира“)
• пуно описа: природе, ликова, догађаја, животиња („Поп Ћира и поп Спира“)
• хумор („Писац по сваку цену жели да буде духовит“ – „Поп Ћира и поп Спира“, „Хајдуци“)
• обим дела
• отежана разумљивост (треба им помоћ при одгонетању метафора)
• много нестварног и преувеличаног (Циклус епских песама)
• турцизми и архаизми и самим тим слаба разумљивост (Циклус епских песама)

У завршном делу часа требало је да ученици оповргну или се сложе са сентенцом: „Књига је човеков најбољи пријатељ“.

Реакција је била бурна: неодобравање, подсмех, смех. Зато сам тражила од њих да наведу какви све атрибути красе најбољег пријатеља и њихове одговоре записивала на табли:

• увек је уз нас
• поуздан
• даје савете када имамо проблеме и када су нам потребни
• чува тајне
• ту је када смо усамљени

Те смо атрибуте проверили и са књигом провокативним питањима:

• Да ли књига може да буде увек уз нас, и у буквалном и у пренесеном значењу?
• Може ли ико да каже да га је књига издала, да је изиграла његово поверење, није била поуздана?
• Да ли књига може да да савет? Да ли може да помогне у тешким моментима?
• Ако си усамљен, може ли књига да ти прави друштво? Да ли при томе тражи нешто за  узврат?

Када су схватили да сви одговори иду у прилог књизи, занемели су. Схватили су да је књига ипак човеков најбољи пријатељ. Прави показатељ је било звоно за крај часа. Када се звоно огласило, нико се није померио са места.  Били су фасцинирани, а то сваком наставнику много казује.

Филмић преноси део атмосфере с часа:

Резултати анкете

1. Тачно половина испитаника је одговорила да редовно чита школску лектиру. Пошто предајем српски језик том одељењу, чини ми се да је то реална слика.

2. 65% ученика је одговорило да чита књиге ван обавезне школске лектире. У суштини сам задовољна. мислила сам да је проценат мањи с обзиром колико избегавају да читају школску лектиру.

3. На питање које врсте књига радо читају, одговорили су да су то књиге за тинејџере, љубавне, авантуристичке, хумористичке, оне које описују неки истинит догађај, криминалистичке, дневнике, саге.

4. При одабиру књиге коју ће читати, а да није школска лектира, највише утицаја има естетика књиге: наслов или слика на корицама (50%), препорука друга/другарице (30%), затим праћење новости у издаваштву (15%) и препорука библиотекара (5%). Овако висок проценат који је однела естетика књиге је заиста фасцинантан. Једна тако маргиналана чињеница код данашњих тинејџера много значи. Изгледа да се илустраторима будућност осмехује! Чудна је чињеница да тако мали број ученика цени мишљење стручњака из те области.

5. Као разлоге слабог читања лектире у школама ученици наводе неколико. Највише њих сматра да су садржаји из књига досадни (55%), неки сматрају да су теме превазиђене (30%), а неки немају довољно времена за читање (10%), а остали су додали  коментаре типа: „кад знамо да су за школу, књиге су аутоматски досадне“.

6. Охрабрује чињеница да је 60% испитаника одговорило да су их прочитане лектире натерале да сагледају ствари из другог угла, навеле их на размишљање; на 20% ученика је лектира утицала тако што су прочитали још неку књигу истог аутора, а 19% препознаје себе уи друге у ликовима у роману; свега 1% је био оригиналан и надасве духовит: лектира их је подстакла да више не читају лектире!

7. Када је постављено питање о томе шта би променили у школској лектири, 65% анкетираних је одговорило да би увело теме за које су заинтересовани и тако променили тренутно лоше стање у вези са школском лектиром, 30% њих сматра да би смањио број лектире, а 5% сматра да је задовољан и не би ништа мењао. Да ли покушати са лектирама попут Харија Потера, као што је то урадила црногорска просвета?

8. Највише воле дела која :

1. утичу на мене да променим мишљење о неким појавама у животу (50%)
2. су кратка (45%)
3. носе у себи лепе мисли (могу да их препишем и користим као савете – 45%)
4. ме науче нечем новом; имају едукативан карактер (35%)
5. се баве проблематиком мојих вршњака (35%)
6. ме терају на размишљање (25%)
7. носе скривене поруке у себи и на часовима анализе их откривамо (20%)
8. имају доста описа(20%)
9. садрже претежно дијалошки, „жив текст“ (15%)
10. представљају пишчева искуства (5%)

Охрабрује чињеница да већина деце воли књиге које терају на размишљање, на сагледавање и резимирање живота око нас. Ипак, висок проценат воли књиге. које немају обиман садржај, него кратак. Изненађује и то да јако мали број цени пишчева већ доживљена искуства.

Једно од питања за наставнике је била следећа симулација:

Шта бисте урадили у оваквој ситуацији

(симулација ситуације за наставнике)

Поштовани наставниче, у оквиру пројекта о медијској писмености Инернест, спроводимо разна истраживања и анкете, на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе.

Молимо вас да одговорите шта бисте урадили у следећој хипотетичкој ситуацији. Можете ае потписати именом или псеудонимом, а не морате.  Ваше одговоре придружићемо другима сличним истраживањима и објавити у електронским новинама које ће објединити сва истраживања. Хвала вам унапред.

О ученицима се бринем најбоље што могу. Били смо већ за­једно у позоришту. Дакле, имам представу шта може да се догоди. Моји васпитаници су ужасни. Уместо да гледају позоришни комад, тукли су навијаче противничког клуба. Не знам кад су то урадили. Све је изашло на видело тек онда када су из позоришта телефонирали због нанете штете. Тешко нам је да било шта докажемо, али није реч о томе. Ја сам полониста и стало ми је да ученици имају контакт с уметношћу.

Тада сам гледао представу, сад сам одлучио да надгледам своје ученике. Одлазимо у биоскоп. Прилази ми стари познаник са студија, сада управник (можда и власник) биоскопа. Позива ме горе код себе, а ја дозвољавам да се навучем. Заборављам на ученике. Имамо толико успомена: девојке, девојке, девојке. На полонистици нас је било десетак-петнаестак мушкараца и преко стотину девојака. Рај. Становао сам у студентском дому за филологе. Исти однос. Рај. Сада посао. Унаоколо, такође, много девојака, али то није рај. Прави пакао. Живот ужасно тежак, али успомене дивне. Престајемо да разговарамо. Разумемо се без речи. Тишина? Не. Из биоскопске сале до нас допире ужасна галама.

Нисмо успели ни да устанемо из фотеље, кад упада неки радник. Испоставило се да у сали владају Содома и Гомора. На тренутак је искључио тон, како то обично чини у таквим ситуацијама, али није помогло. Потпуно је искључио тон. Ни то није оставило неки утисак. Готово пола сата гледају неми филм и нико се због тога не узбуђује. Никога не занима пројекција, свако ради сво­је. Али, шта?

Укључујемо светло. Пред нама је слика страве и ужаса. Као после битке. Унаоколо пуно конзерви, пластичних и стаклених боца, колача, чипса, папирића и осталог смећа. Мој другар је пренеражен, да свисне од туге. Кроз пола сата треба да уде нова група гледалаца, а то је немогуће. Биоскоп мора да се реновира.

Нико чак и не виче – само да се скамениш од бола. Међутим, мени се то не дешава први пут. Припремљен сам. Знам шта треба да урадим у таквим ситуацијама.

Ево неких од одговора српских наставника

Не бих оставио саме ученике ни под разно јер знам какви могу да буду. Тражио бих да се штета надокнади, мада знам да је то код нас немогућа мисија. Неко треба да буде ригорозно кажњен, иначе овако је стварно без смисла било шта. Казне морају да постоје. (Иван)

***

Ово делује лагано. Не, ја се неби нашла у оваквој ситуацији. Зашто? Била би заједно са ученицима и вероватно одреаговала пре него што би до Содоме и Гоморе дошло. Одговорност наставника за ученике и њихово понашање се подразумева. То значи да ако одлучимо да их поведемо или боље рећи желимо са њима да идемо у позориште, утакмицу, биоскоп, излет екскурзију…. било где. Пре полазка треба дефинисати и објаснити начине  и правила понашања. Упознати их са смим садржајем и наравно покушати да пробудимо њихово интересовање. Присутност наставника у самој групи ученика се такође подразумева. Водити их било где значи бити стално са њима и контролисати ситуацију. Када су такве активности у питању нема личног задовиљства и потреба. Битни су само они о оно шта њима пружамо. Нажалост сведоци см о да се немили догађаји дешавају и када су наставници максимално посвећени ученицима  и када се придржавају свих писаних и неписаних правила. Шта тад? (Стидљива)

***

Мислим да бих се тешко одлучила да водим ђаке у биоскоп и сл. (ако већ знам да нису баш послушни ни на часу). Ако је у питању неки озбиљан разред , ни тад не бих напустила салу, јер је свашта могуће очекивати када су у групи.

***

То  би  био  последњи  такав  ,, излет ’’. Проблем треба  сагледати са свих аспеката.  Свакако да године у којима су , медији и глобизација нису главни проблеми.  Ако виде да знање, школа и култура њиховим професорима донесе тако мало,  где би ту био прави мотив да то и цене?

***

Ову ситуацију тешко могу да замислим. Наиме, то није ништа необично, али просто не видим себе у тој ситуацији. Да не помисли неко да покушавам нешто да се хвалим јер ми то уопште није намера нити мислим да сам ја само скуп добрих особина као наставник. Напротив, свесна сам ствари које треба да поправим. Елем, знам да никада не бих ученике оставила без надзора и отишла да ћаскам, па макар то била особа коју нисам видела годинама. У једној прилици сам била принуђена да оставим децу без надзора на некој промоцији књиге, али тада сам задужила најнемирније ученике да буду „редари“ и уписују све оне који се не понашају лепо и културно. Овим поступком сам „једним ударцем убила две муве“. „Проблеми“ су били почаствовани што су преузели тако важну улогу и трудили се да не изгубе дато поверење (били су врло ревносни), а преостали нису били ти који дижу буну. Да се то ипак десило, знам да нико не би изашао из сале док не среди хаос, прво око свог места, а онда и у сали.  Нека већа казна не би била фер јер део одговорности сноси и професор. (Деана)

***

Ћутке прилазим и почињем сам да вршим „асанацију“ терена. Уколико ми се нико од ученика/ца не придружи, вероватно сам и сам заслужио такав однос. (Ал)

***

Покушала бих немогуће. Изашла бих на бину испред платна и стајала док ученици не примете да стојим ту. А онда бих објавила: На излазу ће десет ученика који буду предали највећу количину покупљеног смећа добити награду: бесплатне карте за утакмицу по сопственом избору… (Снешка)

***

Прво себе не бих довела у такву ситуацију, ако би до тога и дошло, задржала бих групу да покупе оно што су просули и растурили. Такође би оне који су направили штету натерала да плате или да поправе исто. У својој школи сам позната по томе да сваку материјалну штету надокнаде починиоци исте. (Ми)

***

Познајући ученике којима предајем НЕ БИХ их оставила без надзора. Знам да их гушим, али не могу да се опустим када сам негде са њима. Да будем искрена не знам шта бих урадила у описаној ситуацији. После „немог филма“  вероватно  бих замолила да пусте тон најјаче што могу,  да надјача њихову  буку и скрене им пажњу. Одјурила бих у салу и покушала да будем примећена.  Била бих разочарана  и вероватно одржала предавање, али која корист од тога? (Њего)

***

Оваква ситуација не би могла да ми се деси јер знам своје ученике и зато их не остављам саме, а надам се да сам их научила да се у институције културе не носе слаткиши, грицкалице, напитци. Али  да се хипотетички и деси нешто као горе наведено били би приморани да објекат доведу у ред, прикупе отпатке и ако треба све обришу и среде. Након тога бих заказала родитељски састанак на којем би изнела проблем родитељима и уколико треба да се надокнади материјална штета затражила то од њих. Вероватно би се неко побунио да није ни тражио да му  тамо водимо дете J. Е, на то не знам шта бих одговорила. Мени је лако – моји ђаци још увек слушају учитеља и родитељи долазе на родитељске састанке . (Ж)

***

Не знам шта треба урадити у таквим ситгуацијама!!! Искрено се надам да ће ова хипотетика бити тамо негде! Ова ме ситуација подсећа на све оне приче о ученицима које се дешавају тамо негде, у неким другим одељењима, док ја молим Бога да ме такве ситуације заобилазе и убудуће, као што су до сада. (С)

Шта је покушао, и упалило, наставник у књизи „Из школе“

Наставник пољске гимназије, урадио је то много другачије – педагогија поправног дома. Ево како је решио ситуацију. Одабрао је најгорег ученика, на кога је и сумњао да је хаос иницирао. Задужио га је да буде вођа екипе за санацију хаоса, и да њему лично одговара. Ученик је поздравио у ставу мирно и кренуо да активира екипу. једва дочекао да га не слушају сви, те да може коме одвалити и какав чвегер. Понашао се као са затвореницима, али су га другови слушали јер су осећали да су криви. Да је то учинио наставник, избила би побуна, овако – сви су прогутали мале, насилне методе од друга.

И не само то. Сваки следећи пут, било где да иду, наставник је задуживао за ред баш оне који га најпре и најчешће изазивају. Све је функционисало. Штавише, и у редовним условима, у школи, на одморима, такви су му подносили рапорт и питали да ли му је потребна каква помоћ.

Времена нису витешка, ни епска, али епских јунака још увек има. А повремено има и епских ситуација кад на сцену ступају ти епски јунаци. Лојалност је њихова главна особина. Наставник може рачунати на то! Слажете ли се?

Даријуш Хентковски

Током пројекта, уз помоћ Славице Прпе, наше суграђанке и бивше ученице ОШ „Свети Сава“ и гимназије, која живи и ради у Кракову, успоставили смо контакт са аутором књиге Даријушом Хентковским. Вољан је да нам у једном електронском интервјуу одговори на питања која му поставимо.

Осим књиге, за питања и боље познавање аутора може вам помоћи пољска Википедија:

 http://pl.wikipedia.org/wiki/Dariusz_Chętkowski

Уколико вам је пољски језик проблем, Славица Прпа се потрудила да преведе на српски основне податке са Википедије: Даријуш Хентковски (рођ. 1970. у Славну) – писац, публициста и полониста у XXI гимназији општег смера „Болеслав Прус“ у Лођу. Апсолвент је на Одсеку за пољску филологију и филозофију на Универзитету у Лођу. Студирао је и историју уметности. Објавио књиге Из школе. Да ли ученика пустити с ланца?, која представља записе његових разговора са ђацима о школи. Исту проблематику обрађује у књизи Л.д.д.њ. Осиромашена генерација. Године 2007. се појавио његов роман писан у сарадњи са ученицима Последњи викенд, који говори о лођском гимназијско-студентском окружењу. Објављује фељтоне у „Газети виборчој“ и стручним часописима („Глас наставника“, између осталих). Као коментатор образовног система у Пољској гостује и у другим медијима. Пише Белфер блог за недељник „Политика“.

Погледајте на Гугловој мапи градић Славно.

Можемо сазнати шта данас размишља и пише Даријуш Хентковски на свом блогу. Преводе два последња чланка такође је сачинила Славица Прпа, па их урађујемо овде. И на блогу Хентковски пише о свакодневним и општим питањима школства у Пољској. Можете прочитати последња два чланка о безвољности у школи и проблему нерада и отпуштања у школама и пољском друштву

 Хентковски_текстови_с_блога

А имамо преведен и интервју односно одговоре на питања пољских читалаца аутору:

интервју_са_Хентковским

У коментарима поставите питања што пре да бисмо их могли послати.