На часовима грађанског васпитања гимназијалци 4. разреда имају област посвећену медијској писмености, и то је, засада, једини предмет у чијем се програму званично нашла медијска писменост. То не бисмо ни знали да нисмо у оквиру пројекта интервјуисали и наставницу грађанског, психолога Јасну Лукић.

Ако нема много медијске писмености, има права о обавеза. Тога имамо код савременог детета, већ чим се роди, па је право чудо како су после деценије званичног проучавања права и обавеза од 1. разреда основне, гимназијалци успели да их помешају. Не сви, и не тако страшно, али  се ипак назире смеша.

На часу грађанског у радионици коју је водила наст. Јасна Лукић, искристалисали су се одговори о томе која су то права ученика, углавном она која су им ускраћена или су фалична, и шта су њихове обавезе, по властитом осећању дужности. Права су и именована правима, а новина је била то што је од ученика тражено, у складу са књигом „Из школе“ и сличном појавом код пољских гимназијалаца,  да своје обавезе изнесу у виду заклетве: кратко и снажно и само оно најбитније. Такав налог иазазвао је отпор код неких ученика јер заклетву сматрају много битним и свечаним чином, а школу не виде као место које то заслужује. С друге стране, има ученика који су заклетву свели на баналне изјаве и ефемерне појаве у школском животу. А има и оних који су своје право само преформисали у заклетву. Право замешатељство!

Ево тог замешатељства:

ИМАМ ПРАВО НА…
	квалитетно образовање  Друштвено-језички смер треба да има више часова језика. Предавања да буду ефикаснија и да се инсистира на квалитетном знању суштине. Тражим право на боље рачунаре. Професори би требало да науче да се отворе према ученицима пре него што уђу у школу (кроз праксу, саветовање, семинаре). одговарајући прибора за лабораторијске вежбе из физике Право да добијем професора који зна и зна да пренесе знање Неки професори праве фантазију од свог предмета, убеђени да је њихов предмет најважнија ствар на свету; Не желим да будем закључана у сопственој школи.
	стандардну оцену и једнаке критеријуме при оцењивању Разним разредима предају разни професори исти предмет, а захтеви су врло различити. Ни критеријуми истог професора нису исти за све ђаке у истом разреду
	слободу кретања да ми не закључавају улазна врата кад закасним на час имам право да се храним, али ми закључају врата кад на великом одмору одем по храну, па закасним ако ме не пусте кад закасним губе сви: и ја и професори; јер, ако је зима одох ја у неки кафић цео дан… Нећу да будем закључана, ако ми се настава, на пример, раније заврши хоћу да одем… Долазак у школу је ствар наше добре воље, јер средња школа није обавезна, држе ме као у затвору: решетке на прозору и закључана врата, па не могу да изађем кад ја хоћу.
	обављање физиолошких потреба да нам дозволе да идемо у тоалет на часу кад нам загусти
	екскурзију Испада да смо ми црне овце у граду, јер сви могу на екскурзију, само наша школа не. Други средњошколци иду по Европи док се ми распадамо овде. Дајте нам прилику да покажемо да се не понашамо сви лоше на екскурзијама. Први и можда основни проблем наше школе је забрана екскурзије.
	безбедност Безбедност није на одговарајућем нивоу.
	здраву животну средину Имамо право на чист веце У учионицама је пуно прашине Столице су исписане и морамо пазити на одећу коју облачимо и на то да је на ексер не поцепамо. Треба им забранити пушење у школи, тј. школском дворишту и вецеу. Желим да дишем пуним плућима.
	индивидуалност Имам право на сопствени имиџ! Апсурдно је избацивати са часа због качкета, наочара, мало краће мајице итд..
	тишину и подстицајну радну средину Многи професори не могу да изађу на крај са ђацима, тако да час постане „пијаца“, а они ђаци који би нешто и хтели да чују, не могу од других.
	своје мишљење Имамо право да износимо мишљење о разним темама и да се наше мишљење уважава какво год да је. Не прихвата се наше мишљење у било чему да се активирамо на било који начин, нико то не схвата озбиљно. Ученици се увек саслушају, али ретко се мишљења усвајају. Имам право да се жалим на неког професора и да притом  неко чује моју жалбу.
	слободно време Професори немају разумевања, не схватају да некад имамо много за учење и не можемо све да стигнемо.
	информисаност Професор је дужан да нам образложи оцену! Ускраћено нам је право на жалбу!
	смех Имам право на смех. Професори смех сматрају подсмевањем у сваком случају, чак и кад је смех оправдан. Смех нам је дозвољен искључиво када они причају шале, када смо скоро обавезни да се смејемо њиховим шалама.

Обавезе се обично свечано дефинишу кроз заклетве. Пољски образовни систем има заклетве на свим нивоима и за обе циљне групе у образовању: за ученике и за наставнике. Овако те заклетве наводи и проблематизује их Хентковски:

„Давао сам заклетву више пута

 Моја прва заклетва као ученика средње школе

Свечано се заклињем да ћу:

1. да чувам морална и грађанска начела достојна ученика Народне Републике Пољске;
2. систематски и вредно да стичем знање ради одговарајуће припреме за студије као и активно учешће у изградњи социјализма;
3. строго да поштујем школске прописе као и одлуке највиших органа;
4. да исказујем дужно поштовање према школским властима и да се пристојно понашам према професорима и свима запосленима у школи;
5. у свом понашању да избегавам све што би могло да наруши углед школе и достојанство ученика;
6. да се придржавам начела заједничког живота;
7. да чувам школску имовину и да спречавам неодговоран однос према њој.

 Моја друга заклетва као студента универзитета

Свестан обавеза грађанина Народне Републике Пољске свечано се заклињем да ћу:

1. истрајно да стичем знање и вештине, припремајући се за рад на добробит социјалистичке отаџбине;
2. да се бринем о достојанству студента и угледу школе;
3. да поштујем школско особље и да се придржавам начела колегијалности;
4. да поштујем прописе који су обавезни у школи.

 Моја  трећа заклетва као професора

 Заклињем се да ћу:

1. савесно да вршим своју дужност професора – васпитача и заштитника омладине;
2. свим силама да тежим развоју индивидуалности ученика као и сопствене;
3. да учим и васпитавам млада поколења у духу љубави пре­ма отаџбини, поштовања Устава Републике Пољске, друштвене правде и слободе савести.

И шта онда?

Ако упоредимо три горе наведене заклетве, уочљива је чињеница да сам највише обавеза преузимао на себе као ученик (седам), мање као студент (четири) и најмање као професор (три). Наравно, то је питање тумачења. У стварности, као профе­сор, морам… Па да, свако има потребу да се мало потужи. То и  мени не да мира. Због огромне жеље – да се пожалим, полажем своју четврту заклетву:

Заклињем се:

1. да од ученика не стварам исповеднике својих неуспеха;
2. да омладину не оптерећујем фрустрацијом коју доживљавам због тога што сам професор;
3. да не кривим ученике за то што не успевам да савесно извршавам обавезе професора.

Три приватне обавезе додајем трима заклетвама које сам пред наставним већем дао директору. Треба да испуним укупно шест тачака. Да бих носио исти терет као и ученици недостаје ми још једна. Остављам је проницљивости мојих васпитаника. Сигурно ће нешто да ми натоваре на врат. Тада ћемо сви бити равноправни. Подједнако оптерећени улазимо у трку. Спремни? Старт! Трчимо по ловорике у трци пољског образовања.“

Српски наставник нигде никакву заклетву не изговара, али кодекс може бити и неписан. Сугурно је да се сваки наставник држи и неписаних норми и идеала. Српски наставниче, уђи и ти у трку – предложи и разради заклетву наставника.