Шта би дао да си на мом месту

Једно од питања за наставнике је била следећа симулација:

Шта бисте урадили у оваквој ситуацији

(симулација ситуације за наставнике)

Поштовани наставниче, у оквиру пројекта о медијској писмености Инернест, спроводимо разна истраживања и анкете, на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе.

Молимо вас да одговорите шта бисте урадили у следећој хипотетичкој ситуацији. Можете ае потписати именом или псеудонимом, а не морате.  Ваше одговоре придружићемо другима сличним истраживањима и објавити у електронским новинама које ће објединити сва истраживања. Хвала вам унапред.

О ученицима се бринем најбоље што могу. Били смо већ за­једно у позоришту. Дакле, имам представу шта може да се догоди. Моји васпитаници су ужасни. Уместо да гледају позоришни комад, тукли су навијаче противничког клуба. Не знам кад су то урадили. Све је изашло на видело тек онда када су из позоришта телефонирали због нанете штете. Тешко нам је да било шта докажемо, али није реч о томе. Ја сам полониста и стало ми је да ученици имају контакт с уметношћу.

Тада сам гледао представу, сад сам одлучио да надгледам своје ученике. Одлазимо у биоскоп. Прилази ми стари познаник са студија, сада управник (можда и власник) биоскопа. Позива ме горе код себе, а ја дозвољавам да се навучем. Заборављам на ученике. Имамо толико успомена: девојке, девојке, девојке. На полонистици нас је било десетак-петнаестак мушкараца и преко стотину девојака. Рај. Становао сам у студентском дому за филологе. Исти однос. Рај. Сада посао. Унаоколо, такође, много девојака, али то није рај. Прави пакао. Живот ужасно тежак, али успомене дивне. Престајемо да разговарамо. Разумемо се без речи. Тишина? Не. Из биоскопске сале до нас допире ужасна галама.

Нисмо успели ни да устанемо из фотеље, кад упада неки радник. Испоставило се да у сали владају Содома и Гомора. На тренутак је искључио тон, како то обично чини у таквим ситуацијама, али није помогло. Потпуно је искључио тон. Ни то није оставило неки утисак. Готово пола сата гледају неми филм и нико се због тога не узбуђује. Никога не занима пројекција, свако ради сво­је. Али, шта?

Укључујемо светло. Пред нама је слика страве и ужаса. Као после битке. Унаоколо пуно конзерви, пластичних и стаклених боца, колача, чипса, папирића и осталог смећа. Мој другар је пренеражен, да свисне од туге. Кроз пола сата треба да уде нова група гледалаца, а то је немогуће. Биоскоп мора да се реновира.

Нико чак и не виче – само да се скамениш од бола. Међутим, мени се то не дешава први пут. Припремљен сам. Знам шта треба да урадим у таквим ситуацијама.

Ево неких од одговора српских наставника

Не бих оставио саме ученике ни под разно јер знам какви могу да буду. Тражио бих да се штета надокнади, мада знам да је то код нас немогућа мисија. Неко треба да буде ригорозно кажњен, иначе овако је стварно без смисла било шта. Казне морају да постоје. (Иван)

***

Ово делује лагано. Не, ја се неби нашла у оваквој ситуацији. Зашто? Била би заједно са ученицима и вероватно одреаговала пре него што би до Содоме и Гоморе дошло. Одговорност наставника за ученике и њихово понашање се подразумева. То значи да ако одлучимо да их поведемо или боље рећи желимо са њима да идемо у позориште, утакмицу, биоскоп, излет екскурзију…. било где. Пре полазка треба дефинисати и објаснити начине  и правила понашања. Упознати их са смим садржајем и наравно покушати да пробудимо њихово интересовање. Присутност наставника у самој групи ученика се такође подразумева. Водити их било где значи бити стално са њима и контролисати ситуацију. Када су такве активности у питању нема личног задовиљства и потреба. Битни су само они о оно шта њима пружамо. Нажалост сведоци см о да се немили догађаји дешавају и када су наставници максимално посвећени ученицима  и када се придржавају свих писаних и неписаних правила. Шта тад? (Стидљива)

***

Мислим да бих се тешко одлучила да водим ђаке у биоскоп и сл. (ако већ знам да нису баш послушни ни на часу). Ако је у питању неки озбиљан разред , ни тад не бих напустила салу, јер је свашта могуће очекивати када су у групи.

***

То  би  био  последњи  такав  ,, излет ’’. Проблем треба  сагледати са свих аспеката.  Свакако да године у којима су , медији и глобизација нису главни проблеми.  Ако виде да знање, школа и култура њиховим професорима донесе тако мало,  где би ту био прави мотив да то и цене?

***

Ову ситуацију тешко могу да замислим. Наиме, то није ништа необично, али просто не видим себе у тој ситуацији. Да не помисли неко да покушавам нешто да се хвалим јер ми то уопште није намера нити мислим да сам ја само скуп добрих особина као наставник. Напротив, свесна сам ствари које треба да поправим. Елем, знам да никада не бих ученике оставила без надзора и отишла да ћаскам, па макар то била особа коју нисам видела годинама. У једној прилици сам била принуђена да оставим децу без надзора на некој промоцији књиге, али тада сам задужила најнемирније ученике да буду „редари“ и уписују све оне који се не понашају лепо и културно. Овим поступком сам „једним ударцем убила две муве“. „Проблеми“ су били почаствовани што су преузели тако важну улогу и трудили се да не изгубе дато поверење (били су врло ревносни), а преостали нису били ти који дижу буну. Да се то ипак десило, знам да нико не би изашао из сале док не среди хаос, прво око свог места, а онда и у сали.  Нека већа казна не би била фер јер део одговорности сноси и професор. (Деана)

***

Ћутке прилазим и почињем сам да вршим „асанацију“ терена. Уколико ми се нико од ученика/ца не придружи, вероватно сам и сам заслужио такав однос. (Ал)

***

Покушала бих немогуће. Изашла бих на бину испред платна и стајала док ученици не примете да стојим ту. А онда бих објавила: На излазу ће десет ученика који буду предали највећу количину покупљеног смећа добити награду: бесплатне карте за утакмицу по сопственом избору… (Снешка)

***

Прво себе не бих довела у такву ситуацију, ако би до тога и дошло, задржала бих групу да покупе оно што су просули и растурили. Такође би оне који су направили штету натерала да плате или да поправе исто. У својој школи сам позната по томе да сваку материјалну штету надокнаде починиоци исте. (Ми)

***

Познајући ученике којима предајем НЕ БИХ их оставила без надзора. Знам да их гушим, али не могу да се опустим када сам негде са њима. Да будем искрена не знам шта бих урадила у описаној ситуацији. После „немог филма“  вероватно  бих замолила да пусте тон најјаче што могу,  да надјача њихову  буку и скрене им пажњу. Одјурила бих у салу и покушала да будем примећена.  Била бих разочарана  и вероватно одржала предавање, али која корист од тога? (Њего)

***

Оваква ситуација не би могла да ми се деси јер знам своје ученике и зато их не остављам саме, а надам се да сам их научила да се у институције културе не носе слаткиши, грицкалице, напитци. Али  да се хипотетички и деси нешто као горе наведено били би приморани да објекат доведу у ред, прикупе отпатке и ако треба све обришу и среде. Након тога бих заказала родитељски састанак на којем би изнела проблем родитељима и уколико треба да се надокнади материјална штета затражила то од њих. Вероватно би се неко побунио да није ни тражио да му  тамо водимо дете J. Е, на то не знам шта бих одговорила. Мени је лако – моји ђаци још увек слушају учитеља и родитељи долазе на родитељске састанке . (Ж)

***

Не знам шта треба урадити у таквим ситгуацијама!!! Искрено се надам да ће ова хипотетика бити тамо негде! Ова ме ситуација подсећа на све оне приче о ученицима које се дешавају тамо негде, у неким другим одељењима, док ја молим Бога да ме такве ситуације заобилазе и убудуће, као што су до сада. (С)

Шта је покушао, и упалило, наставник у књизи „Из школе“

Наставник пољске гимназије, урадио је то много другачије – педагогија поправног дома. Ево како је решио ситуацију. Одабрао је најгорег ученика, на кога је и сумњао да је хаос иницирао. Задужио га је да буде вођа екипе за санацију хаоса, и да њему лично одговара. Ученик је поздравио у ставу мирно и кренуо да активира екипу. једва дочекао да га не слушају сви, те да може коме одвалити и какав чвегер. Понашао се као са затвореницима, али су га другови слушали јер су осећали да су криви. Да је то учинио наставник, избила би побуна, овако – сви су прогутали мале, насилне методе од друга.

И не само то. Сваки следећи пут, било где да иду, наставник је задуживао за ред баш оне који га најпре и најчешће изазивају. Све је функционисало. Штавише, и у редовним условима, у школи, на одморима, такви су му подносили рапорт и питали да ли му је потребна каква помоћ.

Времена нису витешка, ни епска, али епских јунака још увек има. А повремено има и епских ситуација кад на сцену ступају ти епски јунаци. Лојалност је њихова главна особина. Наставник може рачунати на то! Слажете ли се?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: