Теслин џиновски мозак и глобално село
Одлуком Врховног суда САД 1943. патент радија сматра се Tеслиним, а не Марконијевим проналаском из 1897. године. Говорећи о радију Тесла је предвиђао не само његову, него улогу свих будућих масовних медија. У радију он, наиме, види предност која ће поспешити стварање тзв. „џиновског мозга“ човечанства. Теслин „џиновски мозак“ није ништа друго до касније „глобално село“ Маршала Меклауна. Изум с краја 19. века постао је медиј масовне комуникације тек 1910. године када је емитован пренос концерта оперског певача Енрика Карузија са радија у Њујорку. Златни век радио је доживео између два светска рата као најдоступније средство масовне комуникације, које је ушло у сваки дом, баш као телевизија касније. Преко радија људи су се обавештавали и информисали, забављали, образовали… Радио је, по мишљењу многих, допринео ширењу Хитлерове фашистичке идеологије далеко боље него што би то учинила штампа. Али, на самом почетку свог постојања, радио је допринео и спашавању преживелих путника са Титаника, јер је један млади радио-телеграфиста примио поруку са Титаника и проследио другу најближем броду у океану.
Случај Рата светова
Колику је моћ над људима имао радио, најбоље показује радио-драма чувеног америчког глумца и режисера Орсона Велса, која је била адаптација научно-фантастичног романа Рат светова Херберта Џорџа Велса. Прилагођавајући тобожњу инвазију ванземаљаца на Земљу, што је тема романа, радијским средствима изражавања, он је драму осмислио као програм уживо – директан пренос инвазије с лица места, у првом делу, а у другом као ретропективну причу преживелих. Иако је радио-драма прекидана џингловима у којима је саопштавано да је у питању радио-драма, стотине Американаца се успаничило, почело да напушта град. Сличне реакције драма је доживела у Чилеу и Еквадору, с тим што се ту ангажовала и војска те спалила радио-станицу која је драму емитовала.
Слепи медиј
Радио је везан само за феномен звука, због чега се у терминологији радија говори о „слепилу“ овог медија. Међутим, тамо где не учествују сва чула, моћ имагинације слушалаца је много интензивнија. У стварању радио-слика, на основу звука који чују, публика, више него коришћењем визуелних медија, користи сопствену имагинацију, па су утисци јачи. Психолошки процеси идентификације и пројекције активни су и у коришћењу радија, али са другим квалитетом и интензитетом. Да би разумела специфични језик радија као медија, једна млада аустралијска ауторка, пред задатком да у радио-емисији прикаже изложбу фотографија затвора, пошла је од претпоставке да је слушају слепи људи и како би им речима дочарала визуелни догађај – изложбу. Приказ је био изузетно успео због ове специфичне децентрације ауторке из нормалне у слепу особу, какве су, на неки начин, и оне особе с друге стране радио-апарата. Заправо, помогла им је да створе сопствене менталне слике о изложби.
И бука и тишина могу бити средство манипулације
Сведеност радио-језика на звук, не значи да су изражајне способности радија мале, него само специфичне. Звук има три своје основне појавности: прасак, бука и тон, где људски глас спада у тон. Од њих се у радио-студијима стварају џинглови, звучне завесе, шпице или најаве, лајт-мотиви, звучни ефекти, миксује се и отклањају грешке. Тишина, иако је публика не препознаје као изражајно средство радија, такође спада у изражајно средство радија, којим се чак врло често манипулише – тишина као емотивна пауза, након које следи шок. Сведеност радија на звук, такође, не значи да је радио ослобођен манипулације. Рецимо, миксовањем гласа, додавањем шума као буке, саговорник који седи у студију поред водитеља, деловаће као да је на великој удаљености или на неком месту одакле, тобоже, уживо извештава. Тако је направљена једна од радио-манипулација – тобожње јављање астронаута Леонова из свемира, коју можете послушати отварањем ресурса у мапи. Обрадом гласа тј. звучног снимка, могуће је туђим одговорима, истргнутим из контекста, дати сасвим други смисао, а у граничним случајевима манипулације, и додати оно што није рекао. У крајњој линији, чак и кад исецамо говорника зато што отеже или муца, такође се ради о манипулацији. Улепшавање стварности утиче на стварање лажне представе о свету. Конкретно, зар није циљ да човека који замуцкује прихватимо таквог какав је, с говорном маном или другим говорним проблемима, а не у студију „дотераног“ и за јавност улепшаног.
Проучавајући мапу сазнаћете основне претпоставке о специфичном језику радија и начину комуникације с публиком, феномену звука, понешто из историјата радија и послушати примере звукова и изражајних облика радија.
Мапу отворите и проучите овде. Звук и слике уграђене у поједине концепте мапе отварате кликом на иконицу у концепту, па на натпис који се појави испод иконице.
За више сазнања преузмите и прочитајте део књиге Pars pro toto (Део за целину) аутора миодрага Новаковића: Звук_и_радио_Миодраг_Новаковић као и књигу Дарка Татића: Радио
ПИТАЊА И ТЕЗЕ ЗА ДИСКУСИЈУ
- Објасните реакцију публике на радио-драму Рат светова. Зашто су тако реаговали?
- Шта су, по твом мишљењу, предности радија у односу на телевизију? Имај у виду брзину, доступност и сличне особине радија, али и психичке реакције човека на звук (радио) и на звук са сликом (ТВ).
- Савремени човек је окружен буком, на коју се толико свикао да неке звуке више не доживљава као буку. Шта је за тебе бука? Наведи неколико примера. Може ли и музика да буде бука?
- Како на тебе утиче слика без звука, а како иста слика којој је додат звук? Образложи на неком примеру.
- Размисли и наведи један пример манипулације путем радија, било да је у питању пласирање полуистинитих информација, пропаганде или утицај на формирање укуса многих људи.
- Слушаш ли неку радио-станицу. Коју и зашто? Каквог су квалитета емисије и прилози, програм те радио-станице. Уколико ти не слушаш, а твоји укућани слушају, анализирај шта су разлози да слушају ту станицу / емисију / програм.
- Две фотографије у мапи повезане су концептима који представљају вишеструки парадокс: Звук је простор за домишљање радио-слике. Покушајте да објасните тај парадокс или бар да откријете шта је ту парадоксално (искључује једно друго, неспојиво, шокантно).
Мислим да је публика бурно реаговала на драму „Рат светова“ јер нису још били добро упућени у медије и овако нешто их је уплашило јер је изгледало сасвим стварно.Можда су на радију стално слушали вести односно догађаје из стварног света,па су помислили да је и ово још једна вест које треба да се плаше и побегну из града.Шта ви мислите?
Ми мислимо да је људска психа кумовала тој појави. Пројекција и идентификација као психички феномени су помињани на страници о филму.
Могуће је и то,али ово што сам написала је било нешто што сам се првог сетила док сам размишљала да ја живим у том добу и да не знам да је то само једна радио-драма.Веровато постоји још образложења и надам се да ће неко исказати своја размишљања…
Разлика између ондашњег човека и данашњег уопште нема – лако га је преварити и убедити. Познајем људе који су стварно поверовали да је „Да Винчијев код“ чиста истина. Да је путем радија било могуће пренети неке делове романа, још више би их поверовало јер би уз своје менталне слике имали и звук. Мени се чак чини да је данашњег ћовека још лакше убедити, него некадашњег. рецимо, гледа рекламу, и зна да је то чиста пропаганда, а, ипак, оде и купи то, верујући да заиста Вениш или неки други производ чини немогуће.
Страшно ми је жао што радио полако одлази у прошлост. Када смо анкетирали седмаке шта мисле о радију, нико, ама баш нико, није рекао да слуша радио. Не знају баш ништа да кажу о њему. Моје прво сећање на радио датира још од времена када сам ишла у други разред основне школе. Сећам се оног чувеног цвркута и јутарњег програма Радио Београда. Мог брзог спремања у школу и маминог паничног спремања на посао. Носталгија.
Сећам се такође неких омладинских радио-емисија у којима смо слушали најновије хитове и како сам чекала са намештеном касетом за снимање омиљене песме. А спремање испита нисам ни могла да замислим без радија. ретко сам учила ноћу, али сам устајала доста рано за време учења. Око 4-5 сати ујутро. Кад чујем да је још неко будан у то доба, буде ми много лакше. И сада, када сам сама код куће, увек укључим радио. А нарочито кад нешто радим.
Што се тиче буке, парадоксално звучи, али ја сам уз гласну музику много лакше учила него уз тиху. Тиха музика ми одвраћа пажњу јер се напрежем да је чујем. Сећам се да сам учила из старословенског језика уз прегласну музику и када су наши кумови случајно свратили до нас, чудом су се чудили.
И још једном да поновим, страшно ми је жао што млада генерација све мање хаје за овај медиј.
Бука није везана само за квантитет звука, гласноћу, и непријатне звуке из природе, него и за дисхармоничност. У музици је почела са блузом и довела до тога да данас баш све дисхармоније сматрамо најпопуларнијим и пријемчивим звуцима. Читаве генерације васпитане су на буци, а не на музици. И сама сам била поклоник разноразних бука, од блуза до рока. сад ми смета готово колико и фабричка или саобраћајна бука. Узнемирује ме и уноси непотребну тензију, ако је слушам дуже. да то нису само слаби живци остарелог човека, доказују и научна истраживања. Научници су посматрали рекације ембриона у пренаталном периоду чија мајка слуша популарну музику и класику. Ембрион чија мајка слуша рок и сличне музике имао је неконтролисане и нагле покрете, а онај „класичар“ спокојне, мирне, контролисане. Пратили су научници и први период по рођењу уз сличне подстицаје и дошли до истог закључка. И ефекте учења уз класичну и дисхармоничну музику… Увек исти закључак. Хармонија је благотворна на сваки живи створ, кажу неки, и на цвеће, а камоли на човека. Зашто човек жели да буде растрзан још више уз буку од тзв. музике, не знам. Мора да је вишедеценијска манипулација. Углавном, вероватно се и тим бебама „класичарима“ бар у пубертету деси нешто што се може осликати саветом једне наставнице из средње школе. Наиме, жалила се млада колегиница како не може да влада разредом, како су хистерични, агресивни… Ова искусна колегиница мирно одговори: „Пусти им класичну музику, то ће их дотући.“
Колико горе наведени подаци нису елитистичка схватања, него општеприхваћена, показују и прописи неких развијених земаља. На јавним местима: у саобраћају, чекаоницама институција и сл. дозвољена је само класична и амбијентална музика. Дакле, хармонија, а не бука. То је цивилизација – можда не помаже, али бар не штети, не разара и не изазива.
2. Знам само једну предност радија у односу на телевизор. То је да га можемо понети свуда са собом. У колима или у аутобусу слиша се радио, а не гледа се телевизор. То је по мени једина предност радија.
6. Највише волим да слушам Бап-радио јер има неких лепих песама по подне… једноставно ме привлаче. Укључим га и не морам да мењам сваки час цеде, а успут радим нешто друго. Уз то, БАП-радио одлично хватам јер је то локална радио-станица наше општине, а то значи да је звук добар. Мрзим кад почну да се мешају звуци и да крчи. Говорне емисије на истом радију обично не слушам тако да не знам какве су. Радио ми је музика, коју не бирам ја, неко неко други. Волим ефекат изненађења и зато ми радио прија.
Много ми је лакше када видим слику и чујем звук. Сама слика не образлаже толико као и слика са звуком. На пример, често гледам серије на енглеском језику, без превода. Ако гледам само слику, ништа ми није јасно. Али када мало појачам, и чујем шта ко говори, много је лакше.
„Звук је простор за домишљање радио-слике.“
Парадоксално, односно необично, јесте то да када слушамо радио не замишљамо онога који нам прича (водитеља који седи у радио-станици), већ замишљамо оно што прича. Тако нам звук ствара слику у глави оног што нам глас сугерише.
На телевизији ми добијамо и слику и звук, па је наша имагинација потпуно успавана или непотребна. На радију добијамо звук, који ми преточимо у слику својом имагинацијом.
Браво, Василиса! Врло зрело си објаснила парадокс у наведеној мисли.