Category Archives: Удружење оштећених ученика

Ученик по мери

Паметница гимназије у Лођу, позната Габи у књизи Из школе даје своје мишљење и закључке о положају ученика у школи:

Начело бр. I

По дефиницији – школа, као образовна институција, не може да промовише оригиналност и индивидуалност, јер се то коси с њеним императивом да, према утврђеним стандардима, образује масе будућих грађана.

Начело бр. 2

Немогуће је да се створе идеални услови за развој тридесет јединки које имају различите потребе, тежње, могућности и погледе на свет.

Закључак бр. I

Да бисмо учили по утврђеним стандардима, морамо да имамо и стандардног ученика. Уколико таквог немамо, за добро читавог друштвеног организма, треба да тежимо да га створимо.

Стандардан ученик:

  • потиче из добре породице (модел 2+2) која наставља хришћанско-патриотску традицију;
  • лишен је жеља и виших циљева – његов једини циљ је образовање;
  • не прави проблеме, не зна шта је то друштвени живот;
  • поседује безграничну способност прилагођавања;
  • воли животиње, општи с људима, може да се похвали легитимацијом Лиге за заштиту природе;
  • дубоко верује у оно што му се говори;
  • живи утонуо у мрак – улога професора је да га просвети и извуче из тог понора;
  • ,,има кичму“ и дубоко усађена начела, поштен је, праведан, колегијалан;
  • оцене му се крећу у границама од 3 до 4; петицу ретко достиже.

 Закључак бр. 2

Свет, у којем је професор месија. а уџбеник Библија, јесте диван, једноставан (и нестваран).

У том случају примењује се тактика принудног уједначавања:

  • формулисањем увек истинитих реченица, тзв. објективне истине;
  • прихватањем утврђеног погледа на свет;
  • избегавањем шкакљивих тема – наглашавају се чињенице, а не ставови;
  • прихватањем образаца понашања, одевања и наметањем обавезе да се поштују;
  • наметањем начина читања лектире;
  • испуњавањем слободног времена;
  • контролисањем и праћењем.

 Закључак бр. 3

Школа је тоталитарна институција, а не демократска. Као таква, није у стању да припрема за живот у демократији. У стварности, ученик:

  • престаје да говори, пошто га не слушају;
  • преживљава више него што се то педагозима чини – пада у стање депресије, потиштености;
  • воли да се изражава изгледом;
  • кад замор материјала достигне критичну тачку, најчешће почиње да тражи једноставна решења;
  • не воли рутину;
  • не оптерећује се датумима и бројевима;
  • очекује оцене у распону од 1 до 6;
  • трајно памти само оно што га заиста занима;
  • према неким професорима гаји симпатију, према некима – не;
  • учи искуством и упоређивањем;
  • не успева да нађе своје место у свету;
  • има лична интересовања која често нису у сагласности са смерницама школе.

 Закључак бр. 4

Обичан ученик има многе сличности с романтичним јунаком, унапред осуђеним на неуспех.

 Резиме:

Ограничавање слободе говора, одређивање образаца понашања, па и стандарда размишљања, који су прихваћени као обавезни у спровође­њу дисциплине и остваривању програмских поставки школе, јесте вид мешања у живот ученика који га успешно спутава. Он тада одустаје од личних потреба и жеља, што доводи до великих депресија и проблема с идентитетом. Губе се вредности и особине потребне у зрелом добу које је школа дужна да развија. Дакле, потпуно је оправдано мишљење да школа, уместо да гради, код ученика често уништава оно чиме га је природа обдарила.

Габи

Питање гласи – да ли је све тако непоправљиво и унапред дефинисано како види Габи. Можда је боље, а можда и горе? Питање важи и за ученике и за наставнике.

Advertisements

Замешатељство права и обавеза

На часовима грађанског васпитања гимназијалци 4. разреда имају област посвећену медијској писмености, и то је, засада, једини предмет у чијем се програму званично нашла медијска писменост. То не бисмо ни знали да нисмо у оквиру пројекта интервјуисали и наставницу грађанског, психолога Јасну Лукић.

Ако нема много медијске писмености, има права о обавеза. Тога имамо код савременог детета, већ чим се роди, па је право чудо како су после деценије званичног проучавања права и обавеза од 1. разреда основне, гимназијалци успели да их помешају. Не сви, и не тако страшно, али  се ипак назире смеша.

На часу грађанског у радионици коју је водила наст. Јасна Лукић, искристалисали су се одговори о томе која су то права ученика, углавном она која су им ускраћена или су фалична, и шта су њихове обавезе, по властитом осећању дужности. Права су и именована правима, а новина је била то што је од ученика тражено, у складу са књигом „Из школе“ и сличном појавом код пољских гимназијалаца,  да своје обавезе изнесу у виду заклетве: кратко и снажно и само оно најбитније. Такав налог иазазвао је отпор код неких ученика јер заклетву сматрају много битним и свечаним чином, а школу не виде као место које то заслужује. С друге стране, има ученика који су заклетву свели на баналне изјаве и ефемерне појаве у школском животу. А има и оних који су своје право само преформисали у заклетву. Право замешатељство!

Ево тог замешатељства:

ИМАМ ПРАВО НА…

  квалитетно образовање 

  • Друштвено-језички смер треба да има више часова језика.
  • Предавања да буду ефикаснија и да се инсистира на квалитетном знању суштине.
  • Тражим право на боље рачунаре.
  • Професори би требало да науче да се отворе према ученицима пре него што уђу у школу (кроз праксу, саветовање, семинаре).
  • одговарајући прибора за лабораторијске вежбе из физике
  • Право да добијем професора који зна и зна да пренесе знање
  • Неки професори праве фантазију од свог предмета, убеђени да је њихов предмет најважнија ствар на свету; Не желим да будем закључана у сопственој школи.
  стандардну оцену и једнаке критеријуме при оцењивању

  • Разним разредима предају разни професори исти предмет, а захтеви су врло различити. Ни критеријуми истог професора нису исти за све ђаке у истом разреду
  слободу кретања

  • да ми не закључавају улазна врата кад закасним на час
  • имам право да се храним, али ми закључају врата кад на великом одмору одем по храну, па закасним
  • ако ме не пусте кад закасним губе сви: и ја и професори; јер, ако је зима одох ја у неки кафић цео дан…
  • Нећу да будем закључана, ако ми се настава, на пример, раније заврши хоћу да одем…
  • Долазак у школу је ствар наше добре воље, јер средња школа није обавезна, држе ме као у затвору: решетке на прозору и закључана врата, па не могу да изађем кад ја хоћу.
  обављање физиолошких потреба

  • да нам дозволе да идемо у тоалет на часу кад нам загусти
  екскурзију

  • Испада да смо ми црне овце у граду, јер сви могу на екскурзију, само наша школа не. Други средњошколци иду по Европи док се ми распадамо овде.
  • Дајте нам прилику да покажемо да се не понашамо сви лоше на екскурзијама.
  • Први и можда основни проблем наше школе је забрана екскурзије.
  безбедност

  • Безбедност није на одговарајућем нивоу.
  здраву животну средину

  • Имамо право на чист веце
  • У учионицама је пуно прашине
  • Столице су исписане и морамо пазити на одећу коју облачимо и на то да је на ексер не поцепамо.
  • Треба им забранити пушење у школи, тј. школском дворишту и вецеу. Желим да дишем пуним плућима.
  индивидуалност

  • Имам право на сопствени имиџ! Апсурдно је избацивати са часа због качкета, наочара, мало краће мајице итд..
  тишину и подстицајну радну средину

  • Многи професори не могу да изађу на крај са ђацима, тако да час постане „пијаца“, а они ђаци који би нешто и хтели да чују, не могу од других.
  своје мишљење

  • Имамо право да износимо мишљење о разним темама и да се наше мишљење уважава какво год да је.
  • Не прихвата се наше мишљење у било чему да се активирамо на било који начин, нико то не схвата озбиљно.
  • Ученици се увек саслушају, али ретко се мишљења усвајају.
  • Имам право да се жалим на неког професора и да притом  неко чује моју жалбу.
  слободно време

  • Професори немају разумевања, не схватају да некад имамо много за учење и не можемо све да стигнемо.
  информисаност

  • Професор је дужан да нам образложи оцену! Ускраћено нам је право на жалбу!
  смех

  • Имам право на смех. Професори смех сматрају подсмевањем у сваком случају, чак и кад је смех оправдан.
  • Смех нам је дозвољен искључиво када они причају шале, када смо скоро обавезни да се смејемо њиховим шалама.

 

ЗАКЛИЊЕМ СЕ…
да ћу поштовати све особе у овој школи
да ћу бити вредан и радан
да ћу пазити на хигијену
да нећу уништавати школску имовину
да нећу правити никакве глупости на екскурзији
да ћу учити
да ћу бити културна и таква остати
да ћу се борити за што бољи просек како бих уписала факултет који желим
да ћу се укључивати у што више активности како бих што више допринела себи
да ћу пазити на часу
да нећу правити разлику међу ученицима
Бићу спреман за сваки час.
Помагаћу другима.
Редовно ћу долазити у школу.
Имамо обавезе и као дежурни ученици.
нећемо користити ружне речи на часу, дизати тон на професоре и друштво и бити груби
да нећемо бежати са часова када су контролни.
да прођем разред без поправног.
да активно учествујем на часу.
да будемо мирни на часу и створимо професору атмосферу погодну за рад
Водићемо рачуна о чистићи, нећемо бацати смеће ван канте за отпатке и папире по учионицама и ходницама.
Имаћу обзира према спремачицама.
Заклињем се да ћу имати одговоран однос према раду и према градиву, нећу омаловажавати нечија предавања и предмет, то је само нечији посао.
Бићемо мање агресивни.
Нећу злоупотребљавати пуштање са часова.
Заклињем се на сарадњу.
Обећавам осталим ученицама да нећу загађивати ваздух (пушити и бацати опушке по дворишту), као ни своју околину.
Заклињем се да ћу мање спавати и више слушати на часу
Нећу бежати са часова користећи изговор да ми је каснио аутобус.
Обавеза је да поштујемо правила, а она су ту да се крше. Тако је занимљивије.
Кунем се да ћу дубити на глави само да одем на екскурзију, поштоваћу и ученике и професоре и пристојно се понашати
Стварно мрзим да учим. Нећу да се заклињем, па да умрем. Ал’ево обећавам да ћу да се трудим и ја, ако и профе одлуче да се труде. Па ваљда је и мени у циљу да направим нешто корисно.
Немам коме да се заклињем. Свесна сам својих обавеза, учествујем у школским активностима (и више него што треба), али то нико не цени… Не тражим никакве протекције због тога, већ једноставно не желим да се заклињем ником, јер нико неће обратити пажњу на то, као и на овај коментар
НЕМАМ НА ЧЕМУ ДА СЕ ЗАХВАЛИМ, А ПОГОТОВУ НЕМАМ КОМЕ И ЗАШТО ДА СЕ ЗАКЛИЊЕМ

Једно оштећење пољских ђака

Јунакиња, коју у књизи Из школе знамо као Габи, предала је једног дана овакав писани протест:

„НЕ ПОТЦЕЊУЈТЕ ОВО!

 Ми јадни, понижени и неиспавани, с главобољом, неотпорни на прехладу, потпуно исцрпљеног организма, с кесицама испод очију, закрвављених беоњача, бледи, успорених реакција, изложени психичким стресовима изазваним раним устајањем, а везаних с крајњим замором мозга лишеног сна, одлучили смо да збацимо јарам тираније која нас приморава на нељудске жртве.

 ПРЕСТАНИМО НАЈЗАД СА СРАМНИМ ПРЕТЧАСОВИМА

 Спавачи свих земаља, уједините се! Нек настане нова ера спавања! Ништа нису вредели наши напори и молбе. Рецимо јавно, сви углас:

 ДОСТА ЈЕ НЕЉУДСКИХ ПОСТУПАКА! ВРАЋАЈМО СЕ У КРЕВЕТ!

 Младом човеку је за нормално функционисање потребно најмање осам сати сна. Поремећаји тог процеса изазивају трајне последице по здравље – пре свега, психичке. Устајање у тако раним сатима да би се стигло на претчас, јесте отворена злоупотреба власти опресивне институције школе и од ње ствара подводача савременог доба. Претчасови су непродуктивни и неекономични: каква је усредсреденост ученика у тако раним сатима који активно учествује у ноћном друштвеном животу, образујући се у области медуљудских односа? Одговор гласи – никаква!

 ПРАВО НА САН ЈЕ ЈЕДНО ОД ОСНОВНИХ ПРАВА ЧОВЕКА! ТРАЖИМО САМО СВОЈА ПРАВА! ПРОФЕСОРИ, НЕ ОМАЛОВАЖАВАЈТЕ НАС!“

Габи

Каква су оштећења српских ђака? Пре него што упутите протест за ускраћено право, размислите јесте ли извршили своје обавезе.