Category Archives: Педаутологија: истраживања и анкете

Беспомоћност

Мера интроспекције као инструмент квалитета књиге

Књига која не онемогућава интроспекцију, а не саживљавање с ликовима, догађајима и темама, боље да није написана.  У књизи „Из школе“ лош читалац или набеђени савршени наставник наћи ће хиљаду замерки. Вероватно да у њој није све аутентично и да има накнадних интервенција. Чак су и ученици у другом читању приметили да извесне делове књиге, који су ученички делују као да их је писала иста особа – видан је исти стил писања и рефлексија код тобоже различитих актера књиге. Нешто искуснији наставник или читалац остаће са осећањем да је на неки невероватан, али не непознат начин, Хентковски успео да, кудећи себе, самоиронишући се и шалећи на свој рачун, уствари све време себи диже споменик, те тако није избегао замку просвете – и он је само још један у низу оних који су убеђени да свој посао раде најбоље. Но, за разлику од сличних књига популарне психологије, мемоарске педагогије, ова има квалитет више – непрестано читаоца тера на интроспекцију, премеравање сопственог односа према истим проблемима, ако не и на закржљале покушаје акције у циљу мењања „савршених нас“, а не несавршених ученика.

Управо та интроспекција као последица читања, инспирисала нас је да пред огледало ставимо и друге наставнике, тако што ћемо одабрати делове књиге у којима аутор износи неку школску згоду, педагошку ситуацију или, једноставно, рефлексију. Тражили смо од њих да се одреде према тој појави, било да су и сами били у истој ситуацији и дилеми, било да морају да симулирају тј. замисле је. Након пробраних одговора српских наставника, нудимо разрешење у виду мисли, ставова или поступака самог писца. Овакав поступак требало би да нас стави у ситуацију поновљене интроспекције, односно рекапитулације или ревидирања  претходно изнетих ставова, али није обавезна појава… Неки не би признали ни да их муче, а поготово кад их ништа не мучи и све им иде глатко.  Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не књиге?

Кренимо. Прва анкета или позив на интроспекцију била је изјава једне ученице у књизи. Дакле,

Беспомоћност

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама.

Молимо вас да својим рефлексијама прокоментаришете следећи одломак из књиге, који смо одабрали као најбољи за генералан приказ стања у школству (како пољском, тако и код нас). Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом.

 

Понекад је професор потпуно беспомоћан. Кад улази у учионицу, нико га не примећује. Кад задаје вежбе, чак и ученици из првих клупа очигледно преписују решења из одговора који се налазе на крају уџбеника, уколико га уопште имају. Немоћ, или својеврсна беспомоћност, то је вр­ло угодна позиција. Онда не треба примећивати да ученици који седе позади праве минибар (дешава се и да доносе фине чашице за један „цуг“) или такве ситнице, као што је чињеница, да после неколико година „учења“, практично ниједан ученик не зна основе предмета који је учио.

Лако је тек тако једноставно рећи: „Та данашња омладина“, или „Ја ни­сам за тај посао“. Само, ако ниси, зашто га радиш? За бедну плату и ситно задовољство? Не ради ти се. Једноставно, не ради ти се.

Све у свему, такав систем готово је савршен. Обе стране не траже ништа једна од друге. Осим присутности.

Ћутљива

Рефлексије наших наставника

***

Тако много покренутих питања. Довољно је издвојити само једну, било коју, реченицу и размислити о њој. Страшно! Први утисак, а онда долози и преиспитвање колико тога стварно има! Анализирам сопствени колектив!  Да има тога. Да увеличам целу причу и конкретним додатком, где ни присутност није неопходна. Лакше је кад нису ту, па их и не уписујеу кад нису на часу, а они наравно не долазе, а и зашто би. Још да стар буде гора ако их дежуни наставник са ходника  натера да оду на час колега бива увређен јер се дрзнуо да му се меша у посао. Бедна плата, данашња омалдина …. нису поравдање већ само глупи изговори. Људи раде и за бедније плате, а и ми смо ваљда некад били млад, а ако смо и то заборавили погледајмо оне наше најближе који спадају у те младе. Закључујем, има примера, али то није масовна појава. (Стидљива)

***

Мислим да се такве сличне ситуације на часу дешавају када се ништа не ради, тј. Кад им се не да одређени задатак наравно када се наставнику не ради. Наравно, буде и ђака који неће ништа да раде и када имају задатак  и тада праве групе и неред на часу па ако им не прети лошом оценом и неоправданим часом, наставник постаје немоћан да на њих утиче. Али увек се морамо трудити да бар изгледамо вољни и орни за рад како би ђаке заинтересовали (па и кад се не осећамо најбоље). Најбоље би било да је тема њима блиска и интересантна, онда би они радо учествовали.

***

Ја     лично  не доживљавам  ни себе као неког ко ,,отаљава“ свој посао (из само себи знаних  разлога) ,  нити   ученике видим као незналице. Уз неке изузетке међу њима (који су залутали у школу као што је гимназија),  сматрам да добију  солидно   знање  из мог предмета , а да то није само због мене као такве, него да је то резултат сасвим солидне (у просеку)  узајамне сарадње.  Чак  носе и потребан прибор за рад. Ретко кад ,,ухватим “ некога да преписује (што не значи  да се не дешава).

***

Једном речју катастрофа. И наше друштво иде у том правцу ,и ако се нешто не промени ништа нам се лепо неће десити. Мислим да се све ово ради срачунато, деци су дата огромна права а обавезе не морају да извршавају. Најкраће речено, живимо у времену где нема много памети.

***

Само у лошим и неискреним, „дајџест“, психолошким приручницима и часописима са Драга-Саветама, сви проблеми имају решења. Немају! Неки проблеми и ситуације напросто немају решења. Већина их заправо и нема. Бар не једноставна и једнозначна. И то треба признати. Напросто у Школи, понекад, и поред највеће жеље, нећете имати „капацитета“, да замените и  родитеље,и социјалне службе, и органе реда,  и докторе, и психолога и педагога, и стрица, и тету, а да..,  треба да будете и предметни наставник, и лични пример и … Наравно, то никако НЕ значи да треба одустати и да не треба покушати да се помогне. НЕ! Треба покушавати изнова и „јопет“. Не зато што су сви, и родитељи и власти и ђаци и друштво, ВЕЋ укалкулисали и претпоставили да Ви то радите за „Џ“, Не. Радимо ТО само зато што тако треба. (Ал)

***

  • Буди миран.
  • Не таласај.
  • Оно што штрчи мора да се скрати.
  • Само ме не дирај.
  • Ја ћу мирно да се не мешам у свој посао.

Кобојаги радимо. У ствари глумимо и чекамо да буде мало после па да глумимо нешто друго. Најважније је показати да изгледа као да нешто радиш. Шарени излог, а у радњи не мора да буде Бог-зна-шта. Министарство „као“ реформише школу. Град и општина „као“ подржавају школу. Управа школе која „као“ планира, прати, вреднује. Наставници „као“ држе часове. Ученици „као“ уче. А већина забушава. А кад неко нешто стварно ради, онда то нису чиста посла. „Сигурно а га гура неко“.  Треба открити ко је, шта је, спречити, саплести… Али, за добрим се коњем прашина диже. Остаје питање да ли свако има право да бира да ли ће да остане да седи у прашини или ће наћи свог коња за трку? Да ли свака професија има право да бира ћутање и „нечињење“? Да ли свака професија има право на осредњост? (Снешка)

***

Кад уочим на својим часовима тако што, покушавам да сагледам ситуацију како бих на другојачији начин осмислила час, и преусмерила пажњу, активност ученика. Прекидам ту и такву активност и прилагођавам тренутном интересовању.

***

Нажалост овакав начин рада је све чешћи. Жалимо се да деца не знају, а већина наставника не тражи од њих готово никакво знање. Када сам почела да радим била сам велики оптимиста и мислила да ћу направити „чуда“ са ученицима. Нажалост тешко је када је човек усамљен и уместо подршке често бива спотицан. Најлакше је ући у учионицу, причати приче са ученицима (ми смо другари) или их пустити  да играју игрице на рачунару.  У школе све чешће долазе да раде они који беже од посла, а умеју лепо да причају или седе у учионици док ученици раде нешто по сопственом избору. Често чујем  да ће их живот научити па их не морамо и ми гњавити.  Имам и ја децу и чујем како реагују на такав начин рада. Деца су разочарана! Временом се навикну на нерад, а онда кажемо таква нам је омладина. На овакав став наставника у великој мери утичу и родитељи, јер су по њима деца увек у праву и захтеви су превелики. Не желим да радим на тај начин, па често дођем кући са болом у стомаку или главобољом.

***

Не слажем се са ставом да се треба препустити и да је то најлакше и за децу и за нас. Не бих могла да дозволим да се тако понашају, али немам ни решење за тај проблем. Често се суочавам са таквим причама колега из средње школе. Питам се шта се деси са оном децом која у основној раде, заинтересована су, поштују реч учитеља, желе да науче. Шта се деси да се све то изгуби – да ли је грешка у ставу професора?

***

Беспомоћност и немоћ! Не од ученика! Али дефинитивно од разних новина, министара, завода, агенција… Само нека је другачије! Леп је савет једне пензионисане историчарке: постоје само два начина опстанка у просвети – или ти њима на глави или они теби! Бирам оно прво – и некако опстајем! Али како опстати у мору недоречености, нетачности, безобразлука, претњи… Једино што сада пролази јесте бег у учионицу. Свако веће, сваки сусрет са КОМПЕТЕНТНИМА, сваки улазак у зборницу – води до разочарења, неверице, мучнине… Резултат – трчи кући и заборави где си био! Можда није лоша идеја та једина чашица за један ‘цуг’?!

Шта каже аутор

Не каже ништа, ставио је ову изјаву у заглавље, а осврт назвао Школска срамота. Ретко Хентковски нема шта да каже, али овде није рекао ама баш ништа.

Како видимо, наш наставник је и без најаве назива осврта, одмах препознао срамоту. Но, неко се усмерио на шанк у последњим клупама, неко на ближе „зборничко“ окружење, а неко на цео систем… Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не поруке?!?

Advertisements

Шта смо одабрали да истражимо

Из књиге смо издвојили неколико занимљивих тема. Ставове, искуства, размишљања о њима истражоћемо међу наставницима и иченицима анкетама, студијама случаја, симулацијама и рефлексијама.

Упитници за ученике

Обликовање идеалног наставника     и  

Задовољство_учења

Студије случаја, рефлексије и симулације за наставнике:

Шта би дао да си на мом месту    

Школска срамота или аксиом     

И над попом има поп

Упитници и за ученике и за наставнике

Упитник о медијској писмености

С учеником на ти

Са наставником на „ти“?

У анкети спроведеној у Основној школи „Свети Сава“ и Гимназији „20. октобар“, на питање Да ли са наставником бити на „ти“ или на „Ви“, што је питање којим се баци и хентковски у својој књизи, добили смо, махом, негативне одговоре. Испитани ученици су своје одговоре образложили, неко писмено и јасно, неко мало мање писмено. Од 150 испитаних занемарљив број одговора је образалагао опредељење да би волео бити на „ти“ с наставником.

С учеником на ти

Анкета је анонимна, у потпису су се нашли псеудоними и имена само ако ученици желе да их оставе. Издвојила сам неколико најрепрезентативнијих одговора, не исправљајући евентуалане правописне или стилске грешеке. Међу издвојене одговоре уврстила сам и духовите.

***

Сматрам да професору не треба да се обраћамо на ти, или именом. То ми је некако, као да председнику приђемо и кажемо Еј, бураз! Свако треба да зна своје место у некој установи, а то је, у нашем случају, место ученика. Ученик треба да зна да се опходи према старијима, да знају да су млађи- да буду свесни ко је главни. Примећујем да су ученици, тј. новије генерације, из године у годину све безобразнији, неваспитанији и имају све мање поштовања према професорима. Научите децу ко је у катедри, а ко у клупи! (Дуња)

***

Мислим да професора треба да поштујемо и ценимо. Не, не треба да га волимо, али морамо да га поштујемо, то је најмање што можемо да учинимо за наставника. Из приче са старијим особама закључила сам да се пре у школама знао ред и дисциплина. У данашње време тога нема. Слажем се да са наставницима треба да останемо на Ви. Ако се то не уради, за неколико година школа више неће бити школа. (Оливера)

***

Прво: Професори не треба да долазе у школу јер пуно смарају.

Друго: Добар професор је онај професор који не дође на час или поклања оцене.

Треће: Са друговима сам ок, а професоре ко шиша, било да су ћелави  или не.  (Торнадо)

***

Ја устајем и кажем директору: „Добар дан!“, а он мени:“Шта има?“ (Псеудоним: Вера Агић)

***

У школи није ред да се наставници зову по имену, него лепо наставниче. Није људски да се наставницима ругају ако су ћелави или било шта друго да им фали. (Мастер оф Папетс)

***

Ја сам за то да професоре зовемо именом, или да их уопште не зовемо.

***

Ја искључиво мислим да треба да им се обраћамо са Ви, због тога што су то људи који имају искуства, који су завршили велике школе, да би нас научили. Ако га зовемо именом или му се обраћамо на ти, у ствари „пљујемо“ по његовом знању. Он заслужује од нас да му се обраћамо са поштовањем.

***

Наставнику се треба обраћати са Ви. То није нека обична госпођа или обичан господин, већ неко ко ме учи. (Славко)

***

Мислим да би ученици требали прећи на ти са наставницима и бити блискији са њима. То не треба да значи да неког мање поштујемо или тако нешто. Мислим да професори морају мало више помоћи деци око неких ствари и имати више разумевања. (Коде Лијоко)

***

Мислим да наставнику треба да се обраћамо са Ви, јер су они старији и постигли су више од нас. Они нама могу да се обраћају и са ти и са Ви, јер је то ствар њиховог избора. Обраћање ученика на ти има своје предности и мане. Предности су то што ученици могу да се осећају опуштеније у друштву наставника, а мане су то што ученици могу поредити наставника са њиховим вршњацима. Када би се наставник обраћао ученику са Ви, ученик би се осећао непријатно и сматрам да ми нисмо још заслужили да нам се неко обраћа са Ви.

***

По мом питању ја у складу својих начела бих се са професорима односио на „ви“ јер тако сам навикао, и тако ми одговара. Никад се не бих са професорима односио на „ми“ јер су они старији од нас а и нису ми род.

***

У реду је бити опуштен с наставником, у смислу да не осећамо тензију док разговарамо са њим, али то не мора имати везе са начином на који му се обраћамо.

***

Понекад размишљам баш о овој теми. Кад би се наставнику обратила, случајно, са „ти“, мислим да би ми се образи заруменили од срамоте. наставници су особе које нас на неки начин воде кроз живот, заслужују бар мало поштовања. Неке наставнике волимо више, неке мање… Али, свако од њих заслужује поштовање.

***

Персирање је знак поштовања према старијима. Не мора та особа да буде много страија од нас да би јој персирали. Лична заменица ти је створена за другове, родитеље, али не и за наставнике.

***

Уколико је професор млад, не би требало да буде проблем ако му се обраћамо на „ти“, јер некима то годи јер не желе да се осећају старији. Међутим, ако су професорији старији људи, треба да им се обраћамо са „ви“. Ако би се и професори обраћали ученицима са „ви“, била би превелика дистанца између њих.

***

Мислим да са наставницима треба разговарати са „ви“ из чисте културе. Кад наставник уђе у учионицу треба да се устане и поздрави.

 

Да ли нам учење представља задовољство?

Анкета је преузета из књиге „Из школе“, а састоји се из идређеног броја питања према којима се испитаници одређују са „да“ или „не“:

На основу питања утврђено је у коликој мери учење представља задовољство ученицима Гимназије „2о. октобар“ и Основне школе „Свети Сава“, међу којима је анкете спроведена.  Укупан број испитаних ученика био је 175.

Следећи графикон приказује како су ученици одговорили на сва питања.

 

Скоро 140 ученика на питање „Да ли учиш у пријатним условима?“ одговорило је са да. Питање се односило на учење у школи, али мислим да су схватили да се ради о кућним условима, јер се, иначе, деца жале на услове рада у школи.

Наставници могу бити задовољни резултатима одговора на питање „Схватам о чему наставник говори“ јер је више од 130 ученика одговорило позитивно.

Преко 120 ученика изјавило је да се не радује новом предмету, што је веома интересанто, јер баш тај нови предмет многима постаје омиљени, што закључујем на основу посматрања и личних контаката са друговима.

Око 130 ученика изјаснило се да им час не пролети брзо, из чега можемо закључити да су им часови досадни и класични.  Међутим, разлог томе може бити и незаинтересованост ученика и велики недостатак пажње код младе генерације.

 

Oбликовање идеалног професора

Анкету која испитује пожељне и непожељне особине наставника по мишљењу ђака преузели смо из књиге „Из школе“, са мањим изменама:

Обликовање идеалног наставника

Следећи графикон приказује пирамиду (на врху је најпожељнија особина) особина наставника које су као позитивне оценили 155 ученика Гимназије и ОШ „Свети Сава“.

пирамида пожељних особина наставника

Непожељне особине приказује следећа пирамида особина:

 
Пожељне особине које су ученици сами бирали и дописивали јесу следеће:

листа још 5 пожељних особина

Још пет непожељних особина, које су ученици у анкети дописали представљене су на доњој листи:

листа још 5 непожељних особина наставника


Један део ученика можда није озбиљно схватио анкету, па се отуда на листи пожељних особина наставника нашло да наставник пије кафу и ужина на часу. То им вероватно одговара, јер би онда и ти ђаци могли да ужинају на часу, или бар жважу жваку.

пирамида непожељних особина наставника

И над попом има поп

Следеће питање за наставнике односило се на нешто што, свакако, ниједан наставник на земаљској кугли не заборавља. Забораве се ученици, чак и први дан на послу, или испраћај у пензију, забораве и колеге, са којима проведу пола свог века, али просветни инспектор или саветник (исто је) – никад. Зато смо из књиге „Из школе“ одабрали баш ситуацију посете инспектора часу, да направимо паралелу: искуство српских наставника и пољског наставника. Упитници су послати на 30-ак адреса. Српски наставници су највише бирали баш овај упитник да одговоре на њега. Овако је он изгледао:

Изненадна посета

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама. Молимо вас да својим искреним одговором о вашим искуствима с инспекцијом, допринесете овим малим истраживањима. Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом. Ево шта о истом проблему каже аутор књиге, наставник пољског:

Ученик се увек боји. Идући у школу, свакодневно сам понављао ту мудру реченицу. Међутим, нисам размишљао о томе кад се професор боји. Само до одређеног тренутка. Једног дана, озарена директорка ме је обавестила да ће сутрадан на час да доде инспектор.

Тога дана колеге ме нису остављале ни за тренутак. Пушачи су ме звали у своју „пушионицу“ и пунили ми главу најмудријим саветима који могу да ми помогну да преживим сваку инспекцију. Прво, исте ствари у различитим ситуацијама нису исте. Будући да – као и сваки професор у овој школи – знам више него сви ученици заједно и стално их на то подсећам, за време посете треба тако да поступам да се ти балавци покажу у најбољем светлу.

Друго, час коме присуствује инспектор је као бајка. Ја сам професор-владар, показујем принцези-инспекторки прелепи апартман-салу за предавање, проводим је по дивним кулама одликаша. Али, једну просторију никако не сме да погледа: забрањује се отварање врата која воде до тиквана.

Ни колеге полонисти нису остали равнодушни према мојим невољама. Изнели су филолошки приступ проблему. Пољски је матерњи језик свега двадесет процената ученика. Остали се служе сопственим језицима који су инспектору неразумљиви. Пољски ћу говорити ја – професор, и највише петоро ученика. Између осталих, у школи разликујемо неколико група језика:

хипхоп – њиме говоре они који носе одећу старије браће и сестара;

– дизелашки – заснован на пијачном начину говора;

– неодређен – у њему се основни елементи језика меду собом мало разликују.

С обзиром на фонетску вредност наведених језика, не смем да дозволим да на том часу одговара неко ко њиме говори. Можда ћу у далекој будућности, како су ми сугерисале колеге, даровитије ученике да научим да се служе, њима страним, пољским језиком. Међутим, сутра, пред инспектором, треба да до­зволим да одговарају само они ученици који су свој говор довољно добро уклопили у пољски језик.

Одговори српских наставника су се кретали у луку од кратког сведочења безгрешности и непогрешивости, преко посипања пепелом, до мемоарске прозе.

***

Нисам имао сличних искустава. Без обзира на то ко ми долази на час, припремим се боље него иначе и опуштено. (Иван)

***

Долазак инспектора, сад са новим називом саветник. Насмејала сам се на саму помисао, јер та могућност у мени буди различита осећања. По природи сам тремарош и свака посета часу за мене је стрес, било да долази саветник, директор, педагог, колеге ( јер и тог има кроз огледне часове).  Како радим на њима? Као и увек, можда само у великом грчу док сама деца то не примете и помогу ми да превазиђем себе и своју трему. Имала са ту част да имам најављену, па  чак и ненајављену посету часа од стране дотичног господине. Како је били? Искрено речено појма немам, јер никакву повратну информацију нисам добила од било кога.  Ми смо радили онако како смо навикли, ја сам имала све оне папире које треба да имам( бар мислим да јесам, јер то се никад незна шта је то што треба имати као припрему за час) Он је седео нешто пискарао, повремено устајао да погледа шта то деца раде, листао моје припреме… На крају часа изашао из учионице поздравивши се самном и рекао  да сам  добро одржала час , али да би он неке ствари другачије. Шта то значи појма немам!  После пар дан сам од „добронамерних“ клолега  чула да је директор рекао да је господин саветник задовољан мојим часом, док су други то коментарисали како имала среће јер ми је „ леп“ предмет на који је долазио. Искрено, али стварно искрено, мислим да је долазак саветник једна велика глупост, јер шта се упоште може видети на том једном часу? Морају се пронаћи неки други механизми контроле. Уреу је да ти неко контролише документацију, али је такође уреду да се тачно зна шта та документације и у ком облику траба да буде. Сам рад  би требало вредновати кроз неке друге критеријуме и мерила. (Стидљива)

***

Посете инспекције су увек стресне, али и тада би требало одржати час који се не разликује много од уобичајених (то подразумева да савесно и добро држимо све часове, да смо увек спремни и да анимирамо што више ђака, а не само најбоље). Наравно, то је лакше када је атмосфера опуштена и када нема инспекције.

***

Са инспекторима , на сву срећу , немам велико искуство . Једном сам имала ,, част “  и нисам се нимало трудила да оставим  боли уписане  о часу , него што то јесте у стварности. Није било нарочито трауматично, а ни пријатно искуство . Добила сам пар корисних  савета. Мислим да већина ученика  којима  сада  предајем   говори сасвим коретно српски  језик био им он матерњи или не . Је л то ,, ОК “ ?

***

Час и понашање су ми исти без обзира на присуство страних тела у учионици. Увек се изнова чудим колегама који се плаше присуства не-ученика на часу. Још се више чудим онима који имају потребу да глуме  и „варају“ у таквим приликама. Највеће чуђење остављам за надлежне који не примете или подржавају такву праксу. Осврнуо бих се и на други део приче Даријуша Хентковског. „Дијалекти“ домородаца и придошлица у школи се итекако разликују.  Лични пример. 2005.г. Гимназија у српској провинцији. Добијам „леп“ други разред и као увек на почетку дајем мали тест из опште математике и опште културе (предајем физику). Од 24-оро ученика/ца , ниједно (нула!) није знало значење „Homo homini lupus “.  Двадесет троје (23!) знали су значење класичне сентенце -„Munze je konza!“. Код професора потпуно обрнуто. Сви су знали ко је коме вук, а само двојица (професори физичког!) су била обавештена о вези Земуна и законодавства. (Ал)

***

Након 19 година радног стажа, десило се и мени то чудо: долази инспекција у школу. Нашу школу већ 3 године потресају међуљудски сукоби, инспекције се сударају на вратима, чекају у реду испред  директорових врата да уђу, крволочни новинари кидишу на сваку вест која процури из њихових записника. Будући да сам информатичар, ја свима требам, па су ме до сада углавном остављали на миру. И једни и други. Осим понекад кад јавно изразим свој став који се некад не допадне једима некад другима. Мада ме благо сврставају у једне. Без обзира на то, сада долази инспекција  „gлавна“, свеобухватна, контролисаће СВЕ. Опа! Коначно ће и мене неко да примети! Да и ја некад покажем како умем (или не умем) да предајем. Можда. Инспекција данима проучава распоред, одлази на часове, смењују се колеге које су „Жртве дана“, али, каже директор „ти им ниси интересантна“. За сваки случај, спремила сам чувену „припрему“ – пет-шест редака лекције која ми је на реду –  а лекција таква да се само пожелети може:  уводно теоретско предавање, основни појмови сасвим нове области –  ту сам неприкосновени владар, а област се ослања на појмове које знају из обичног живота –  има пуно материјала за постављање питања на која сигурно знају одговоре. Последњег дана, 10 минута пред час улази  избезумљена помоћница директора на моје вежбе и каже: „Спреми се, оће код тебе на следећи час!“. Одштампам брзо своју такозвану припрему, и погледам – ни на шта не личи. Ђаци ме спопадају да им оценим вежбу коју су дељали три сата, запиткују, а ја видим испред себе само папир који је скуп бесмислених реченица. На брзину преструктуирам оно моје писаније и одјурим у зборницу. Инспекор већ чека на вратима да крене самном на час. Наравно чим је час почео треме неста, јер час је мој терен, моја тачка, ја сам господар ситуације. Тема захвална, увек имам шта да кажем, предамном моје омиљено одељење (ко каже да наставник нема миљенике?). Крене све перфектно, ал кад год изведем бравуру на коју сам поносна, баш тада се инспектор и помоћница директора унесу у дискусију у задњој клупи –  она је као свој задатак схватила да треба да одвлачи инспектору пажњу. На крају се мој час свео на то да сам пратила кад инспектор почне да слуша да скренем воду на своју воденицу. Пред крај часа ме је заиста приметио. Али авај… тада сам већ потрошила све теме, питања и договоре, предавање је испало упола краће него кад га предајем у нормалним условима… Десет минута до краја часа, у учионици тајац, свима све јасно, нема питања, потрошено предавање, урађена систематизација, рекапитулација… Сви ћуте и гледају се. Чекају поенту! А она је прошла: помоћници у непотребном труду да заговара инспектора, инспектору у покушају да пред њом буде љубазан, ђацима да ми помогну у „тешкој ситуацији“ (ваљда сам то некако заслужила) а мени да уловим тренутак пажње и задивим инспектора – историчара својим информатичким предавањем… И  схватим у моменту: ако није слушао предавање и проверу на крају,  онда ионако нема појма и кренем из почетка да обновим са ђацима управо научено градиво.  Успех загарантован. Пошто смо већ три пута обновили  то исто док инспектор није схватио да је на мом часу они су то заиста научили.  Звону сам се обрадовала више него ђак кад га прозову секунд пре звона. И? Инспектор ми је од свега замерио што је изабрао информатику да би видео кабинете, мултимедију, пројекцију, а ја га одвела у обичну учионицу. Уместо биоскопа понудила сам му представу уживо.  Уместо 3Д мултимедије –  камерну сцену. Комбинацију мојих омиљених педагошких метода. Мале „медијске тачке“ – бравуре обичног наставника који сваког дана по неколико пута излази пред публику и увек мора да буде нов, другачији, занимљив, сврсисходан… Е да, имала сам и две грешке. Озбиљне. Мој страх да је час био лош је изгледа био плод треме за коју сам веровала да је немам.  А грешке?  Нисам написала четири кључна појма на табли и нечитко уписујем час  у дневник. Нико није савршен… (Снешка)

***

Мени су на часовима досад били присутни два пута. Пре одржаног часа сам их упознала са садржајем часа, а по одржаном часу започеле сам дискусију.  Ја сам изнела своје виђење одржаног часа. Што значи да сам ја та која сам водила главну реч. (Ми)

***

У досадашњем раду нисам имала посету инспектора. Као велики „тремарош“  мислим да би се осећала прилично нелагодно.  Предајем врло разноврсне предмете, за неке постоји одговарајућа опрема у школи, а за неке не. Не бих на исти начин  доживела посету инспектора различитим предметима. Иако нисам лично одговорна за недостатак одговарајуће опреме у школи, често се и пред  ученицима осећам одговорном па би се тај осећај пред инспектором само увећао. (Њего)

***

Ћути и пливај!

Морам признати да нисам имала превише контакта с инспекцијом у току свог радног века, који и није тако мали. То је због тога, ваљда, што сам библиотекарка у школи, а кога је још брига за то. Прву посету инспектора, раних деведесетих,  памтим као искуство које је за мене требало да буде ветар у леђа и потврда да радим леп и користан посао.  Инспекторка је озбиљно анализирала мој рад и написала тако леп извештај да ме је било срамота кад га је директор читао на Наставничком већу. Изгледало је да у целој школи ја, школска библиотекарка, најбоље радим свој посао.  Мој углед у колективу нагло је скочио и требало је да се осећам добро. Мени је, међутим, било веома непријатно. Схватила сам да је важнији извештај инспектора од свега што радим… Последња  посета инспекторке библиотеци у којој радим десила се пре петнаестак година. Посета је била најављена и ја сам је доживела као прилику да се посаветујем са њом и разрешим  дилеме које су ме мучиле око аутоматизације књижног фонда и нове организације рада. Успела сам само да је изнервирам јер сам говорила о стварима о којима она није имала појма. Опет ми је било непријатно. Директор, који иначе цени оно што радим и који је с поносом спровео инспекторку у биб., коментарисао је то на следећи начин: Требало је да јој покажеш оно што знаш и умеш да радиш, а не оно што не знаш. (Весна)

***

Наставница сам математике и разредни старешина 8. разреда. Имам искуство везано за један део приче пољског колеге. Наиме, прошле недеље ученици мог разреда донели су ми текст који су припремили за школски лист. Текст би требало да буде њихова „лична карта“ – тј. да представи ученике одељења. „Лична карта“ је већ дужи низ година обавезна рубрика у нашем школском листу и резервисана је за осмаке.  Мени се учинило да је рубрика већ помало излизана, па сам својим ученицима, које сматрам паметном и креативном децом, сугерисала да напишу нешто оригинално.  Ево шта сам добила (преносим текст у оригиналу).

Од ученика сам добила и линк за кратак курс фенсерског  језика:

http://www.dizajnzatebe.net/d4y-kafe-f7/kurs-fenserskog-jezika-t183.htm

***

Када ми је први пут дошао инспектор на час радила сам у сеоској школи, у комбинованом одељењу. Био је крај фебруара оне несретне године кад су нас бомбардовали. Снег се топио па се сеоска речица излила. Познајући пут успела сам да прегазим кроз поплаву. У школу стижем са закашњењем , ципела пуних воде и мокра до колена – а тамо, у топлом, седи инспектор и чека.  Људски ми каже да се прво осушим, па онда на час. На часу је бележио све време.  Ђаци добри, послушни, раде шта им се каже, али не знају баш много. Један већи проценат чине деца ромске популације који долазе у школу повремено. Нисам се много узбуђивала шта ће рећи инспектор, јер знала сам да се трудим и изналазим разне начине да их навикнем да долазе редовније. На задњем часу остао само ученик четвртог разреда од 13 година. У клупи седимо он и ја, а инспектор наспрам нас. Свестан је и он ситуације и зна колико је тешко ту децу навићи на континуиран рад и долазак на наставу. Атмосфера на часу је била опуштена – ђак и ја разговарамо, показујем му слике, инспектор се повремено укључи.

***

Моје искуство је, на сву срећу, по овом питању сиромашно. Знам да ми је то најгрђа ноћна мора. Не зато што се плашим (не)знања својих ученика или себе као мађионичара, забављача, жандара и предавача већ из искуства својих колега – долази неко ко смишљено тражи нешто лоше. Кажу, променило се то. Искрено, не верујем зато што је долазила ове године инспекција и неке моје колегинице су имале част да их посете ветеринарка и докторка. Замерка: с толико година радног искуства нису уредиле боље кабинет; успешно су преписале ‘рупу у саксији’; срамота је да се користи прибор за техничко који је у склопу наставног материјала… Моје скромно искуство је везано за ‘општу’ инспекторку: нисам потписала једну од свезака, а три су биле исписане истом оловком, истим рукописом… Зашто овај дечак седи баш ту? Аха, немају књиге! (А ушла је са последњим трзајем школског звона)… Грозим их се и сматрам да је јадно да неко долази да би некоме испирао мозак! Волела бих да дође неко ко ће ми указати на грешке и похвалити оно што је добро на мом часу. Наравно, моје жеље залазе у идеализам…

***

Не знам шта бих рекла у вези са доласком школског инспектора. Наиме, у досадашњем скоро десетогодишњем радном искуству, нисам имала прилике да се гледам „очи у очи“ са школским инспектором. Не бих волела ни да ускоро то опробам, само из једног разлога. Не знам разлог њиховог доласка. Контрола? Хм, шта контролише? Суштину или …? Ипак, пред некаквом комисијом сам држала часове. Била је то комисија при полагању стручног испита, професори универзитета, разни директори, педагози, колеге. И никада нисам имала ни трему, ни било какав напад панике. Ни сада не бих имала ту врсту нелагоде уколико би инспектор долазио. Свесна сам да часови које изводим нису лоши, да не правим материјалне грешке , а да ми часови могу бити бољи, наравно да могу. Па коме не могу? Постоји ли савршен час и наставник? Човек? Да ли би тај инспектор одржао идеалан час? Не би. Сигурна сам да бих и ја имала неки коментар на његов час јер бих  вероватно  нешто другачије урадила. Свесна сам да поред егзактних чињеница, велику улогу у процењивању игра и угао посматрача. Да се вратимо мотиву доласка. По мени, инспектор би требао да буде неко ко ће нас посаветовати, отклонити недоумице, указати на евентуалне пропусте, скренути пажњу на неку можда другу страну. А ако ће доћи и тражити припреме од почетка школске године и вребати на грешке у циљевима, методама и ко зна чему још, пресавити табак, а при томе занемарити суштину… А суштина је једноставна: знају ли деца материју или не.  Наиме, свакоме можемо наћи грешке ако их тражимо. На крају, свако је свестан својих мањкавости, у било којој професији.И сваки  лекар, инжењер итд.  зна која му је област „слабија тачка“ . На свакоме од нас је да, уколико му је стало, ради на ублажавању и отклањању истих. Ако деца знају, значи да је наставник добар, као и његова метода предавања. А како ћемо то открити? Па, лепо. У целој нашој држави спровести тестове објективног типа и упоредити са оценама које ученици имају. Али, тада би одељења требала да имају највише 18 ученика да би се могло квалитетно радити и посветити се сваком ђаку. Тада бисмо имали квалитетнији кадар, нараштај и свако би зарадио своју плату: и наставник ,и инспектор, а ђаци пуни знања (наравно, колико ко може). Требало би да постоји и некакви досијеи у којима би било забележено шта који наставник ради током школске године, као и резултати анонимних анкета ученика. Зашто да не? Међутим, изгледа да ни државу то не занима. Праве огромна одељења, а све у циљу смањења запослених. А данас када се инспектор најави, шминка се припрема за тадашњи дан, шминка се школа, шминкају се односи у школи на свим нивоима. Чула сам причу да су неке колегинице, чувши да ће доћи инспектор,два дана и две ноћи „цифрале“ припреме од  1.септембра, а инспектор је био одушевљен јер су показале да су савесне, вредне, одговорне, … Мислим да је даљи коментар сувишан. Да ли бих прозивала само оне који знају? А да ли је то реално ако се било који инспектор удуби у проблем? Да ли су сви на тестирању за први разред фантастични? Нису. А зашто би то били у 5. или 7.разреду? Немају сви ни закључене четворке и петице. На крају, зашто је непријатно при посети инспектора уколико радимо како треба? Да нису сами инспектори криви за то? (Деана)

Љуштен кромпир

Како се са изненадном посетом носио пољски наставник? Толико су му савети колега помели ум да није од тога ништа усвојио. Час је, каже Хентоковски, био очајан да очајнији не може бити, толико да га је инспектор као наставника више жалио, него корио. Час са инспектором не може ни бити као остали јер, признали ми то или не, он није обичан, и ми на њему нисмо као и увек, видели ми то или не. Али, има неко ко све види! Наши ученици. После часа с инспектором, који је био очајан, међу ученицима пољском је наставнику нагло порастао рејтинг међу ученицима. Зашто, накнадно сазнаје. Пољски ученици, баш као и сви ученици на свету, имају свој вршњачки жаргон за неке појаве у школи. Један од разеологизама који користе да означе ученике које наставници повремено и врло често прозивају, и то сви наставници, када је потребно спасити част школе, разреда или част самог наставника, јесте „љуштен кромпир“, саму појаву „љуштење кромпира“. Дакле, ухвете се наставници само тих ученика, па у круг, дне би ли се створио привид да се нешто зна и учи. Због чега је наставнику порастао рејтинг после посете инспектора? врло једноставно – није љуштио кромпир! Колеге, љуштимо ли и ми кромпир о таквим и сличним приликама и посетама? И чију част спашавамо?


Шта би дао да си на мом месту

Једно од питања за наставнике је била следећа симулација:

Шта бисте урадили у оваквој ситуацији

(симулација ситуације за наставнике)

Поштовани наставниче, у оквиру пројекта о медијској писмености Инернест, спроводимо разна истраживања и анкете, на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе.

Молимо вас да одговорите шта бисте урадили у следећој хипотетичкој ситуацији. Можете ае потписати именом или псеудонимом, а не морате.  Ваше одговоре придружићемо другима сличним истраживањима и објавити у електронским новинама које ће објединити сва истраживања. Хвала вам унапред.

О ученицима се бринем најбоље што могу. Били смо већ за­једно у позоришту. Дакле, имам представу шта може да се догоди. Моји васпитаници су ужасни. Уместо да гледају позоришни комад, тукли су навијаче противничког клуба. Не знам кад су то урадили. Све је изашло на видело тек онда када су из позоришта телефонирали због нанете штете. Тешко нам је да било шта докажемо, али није реч о томе. Ја сам полониста и стало ми је да ученици имају контакт с уметношћу.

Тада сам гледао представу, сад сам одлучио да надгледам своје ученике. Одлазимо у биоскоп. Прилази ми стари познаник са студија, сада управник (можда и власник) биоскопа. Позива ме горе код себе, а ја дозвољавам да се навучем. Заборављам на ученике. Имамо толико успомена: девојке, девојке, девојке. На полонистици нас је било десетак-петнаестак мушкараца и преко стотину девојака. Рај. Становао сам у студентском дому за филологе. Исти однос. Рај. Сада посао. Унаоколо, такође, много девојака, али то није рај. Прави пакао. Живот ужасно тежак, али успомене дивне. Престајемо да разговарамо. Разумемо се без речи. Тишина? Не. Из биоскопске сале до нас допире ужасна галама.

Нисмо успели ни да устанемо из фотеље, кад упада неки радник. Испоставило се да у сали владају Содома и Гомора. На тренутак је искључио тон, како то обично чини у таквим ситуацијама, али није помогло. Потпуно је искључио тон. Ни то није оставило неки утисак. Готово пола сата гледају неми филм и нико се због тога не узбуђује. Никога не занима пројекција, свако ради сво­је. Али, шта?

Укључујемо светло. Пред нама је слика страве и ужаса. Као после битке. Унаоколо пуно конзерви, пластичних и стаклених боца, колача, чипса, папирића и осталог смећа. Мој другар је пренеражен, да свисне од туге. Кроз пола сата треба да уде нова група гледалаца, а то је немогуће. Биоскоп мора да се реновира.

Нико чак и не виче – само да се скамениш од бола. Међутим, мени се то не дешава први пут. Припремљен сам. Знам шта треба да урадим у таквим ситуацијама.

Ево неких од одговора српских наставника

Не бих оставио саме ученике ни под разно јер знам какви могу да буду. Тражио бих да се штета надокнади, мада знам да је то код нас немогућа мисија. Неко треба да буде ригорозно кажњен, иначе овако је стварно без смисла било шта. Казне морају да постоје. (Иван)

***

Ово делује лагано. Не, ја се неби нашла у оваквој ситуацији. Зашто? Била би заједно са ученицима и вероватно одреаговала пре него што би до Содоме и Гоморе дошло. Одговорност наставника за ученике и њихово понашање се подразумева. То значи да ако одлучимо да их поведемо или боље рећи желимо са њима да идемо у позориште, утакмицу, биоскоп, излет екскурзију…. било где. Пре полазка треба дефинисати и објаснити начине  и правила понашања. Упознати их са смим садржајем и наравно покушати да пробудимо њихово интересовање. Присутност наставника у самој групи ученика се такође подразумева. Водити их било где значи бити стално са њима и контролисати ситуацију. Када су такве активности у питању нема личног задовиљства и потреба. Битни су само они о оно шта њима пружамо. Нажалост сведоци см о да се немили догађаји дешавају и када су наставници максимално посвећени ученицима  и када се придржавају свих писаних и неписаних правила. Шта тад? (Стидљива)

***

Мислим да бих се тешко одлучила да водим ђаке у биоскоп и сл. (ако већ знам да нису баш послушни ни на часу). Ако је у питању неки озбиљан разред , ни тад не бих напустила салу, јер је свашта могуће очекивати када су у групи.

***

То  би  био  последњи  такав  ,, излет ’’. Проблем треба  сагледати са свих аспеката.  Свакако да године у којима су , медији и глобизација нису главни проблеми.  Ако виде да знање, школа и култура њиховим професорима донесе тако мало,  где би ту био прави мотив да то и цене?

***

Ову ситуацију тешко могу да замислим. Наиме, то није ништа необично, али просто не видим себе у тој ситуацији. Да не помисли неко да покушавам нешто да се хвалим јер ми то уопште није намера нити мислим да сам ја само скуп добрих особина као наставник. Напротив, свесна сам ствари које треба да поправим. Елем, знам да никада не бих ученике оставила без надзора и отишла да ћаскам, па макар то била особа коју нисам видела годинама. У једној прилици сам била принуђена да оставим децу без надзора на некој промоцији књиге, али тада сам задужила најнемирније ученике да буду „редари“ и уписују све оне који се не понашају лепо и културно. Овим поступком сам „једним ударцем убила две муве“. „Проблеми“ су били почаствовани што су преузели тако важну улогу и трудили се да не изгубе дато поверење (били су врло ревносни), а преостали нису били ти који дижу буну. Да се то ипак десило, знам да нико не би изашао из сале док не среди хаос, прво око свог места, а онда и у сали.  Нека већа казна не би била фер јер део одговорности сноси и професор. (Деана)

***

Ћутке прилазим и почињем сам да вршим „асанацију“ терена. Уколико ми се нико од ученика/ца не придружи, вероватно сам и сам заслужио такав однос. (Ал)

***

Покушала бих немогуће. Изашла бих на бину испред платна и стајала док ученици не примете да стојим ту. А онда бих објавила: На излазу ће десет ученика који буду предали највећу количину покупљеног смећа добити награду: бесплатне карте за утакмицу по сопственом избору… (Снешка)

***

Прво себе не бих довела у такву ситуацију, ако би до тога и дошло, задржала бих групу да покупе оно што су просули и растурили. Такође би оне који су направили штету натерала да плате или да поправе исто. У својој школи сам позната по томе да сваку материјалну штету надокнаде починиоци исте. (Ми)

***

Познајући ученике којима предајем НЕ БИХ их оставила без надзора. Знам да их гушим, али не могу да се опустим када сам негде са њима. Да будем искрена не знам шта бих урадила у описаној ситуацији. После „немог филма“  вероватно  бих замолила да пусте тон најјаче што могу,  да надјача њихову  буку и скрене им пажњу. Одјурила бих у салу и покушала да будем примећена.  Била бих разочарана  и вероватно одржала предавање, али која корист од тога? (Њего)

***

Оваква ситуација не би могла да ми се деси јер знам своје ученике и зато их не остављам саме, а надам се да сам их научила да се у институције културе не носе слаткиши, грицкалице, напитци. Али  да се хипотетички и деси нешто као горе наведено били би приморани да објекат доведу у ред, прикупе отпатке и ако треба све обришу и среде. Након тога бих заказала родитељски састанак на којем би изнела проблем родитељима и уколико треба да се надокнади материјална штета затражила то од њих. Вероватно би се неко побунио да није ни тражио да му  тамо водимо дете J. Е, на то не знам шта бих одговорила. Мени је лако – моји ђаци још увек слушају учитеља и родитељи долазе на родитељске састанке . (Ж)

***

Не знам шта треба урадити у таквим ситгуацијама!!! Искрено се надам да ће ова хипотетика бити тамо негде! Ова ме ситуација подсећа на све оне приче о ученицима које се дешавају тамо негде, у неким другим одељењима, док ја молим Бога да ме такве ситуације заобилазе и убудуће, као што су до сада. (С)

Шта је покушао, и упалило, наставник у књизи „Из школе“

Наставник пољске гимназије, урадио је то много другачије – педагогија поправног дома. Ево како је решио ситуацију. Одабрао је најгорег ученика, на кога је и сумњао да је хаос иницирао. Задужио га је да буде вођа екипе за санацију хаоса, и да њему лично одговара. Ученик је поздравио у ставу мирно и кренуо да активира екипу. једва дочекао да га не слушају сви, те да може коме одвалити и какав чвегер. Понашао се као са затвореницима, али су га другови слушали јер су осећали да су криви. Да је то учинио наставник, избила би побуна, овако – сви су прогутали мале, насилне методе од друга.

И не само то. Сваки следећи пут, било где да иду, наставник је задуживао за ред баш оне који га најпре и најчешће изазивају. Све је функционисало. Штавише, и у редовним условима, у школи, на одморима, такви су му подносили рапорт и питали да ли му је потребна каква помоћ.

Времена нису витешка, ни епска, али епских јунака још увек има. А повремено има и епских ситуација кад на сцену ступају ти епски јунаци. Лојалност је њихова главна особина. Наставник може рачунати на то! Слажете ли се?