Свеприсутност медија у свим сферама живота, од породице, преко школе, до слободног времена, као и висок проценат злоупотребе медија навео је поједине државе и удружења, а затим и међународне организације да предузму мере у циљу заштите људи, посебно деце, од злоупотребе.
Цензура и ауторска права
Једна од тих мера је цензура. Многе државе имају тела и организације које се баве контролом квалитета медијских садржајаи тако бар донекле спречавају злоупотребу медија. невоља са цензуром је то што се и она може злоупотребити, па бивају садржаји који нису опасни за кориснике, него за појединце и групе, рецимо, за власт. У нашој историји позната је појава тзв. „бункера“ где су остављани забрањени филмови јер су били неповољни за комунистичку власт. Исто је чињено и са неким књигама. Цензуру треба разликовати од уредничке политике, где се бирају садржаји и где увек постоји извесна подобност и „цензура у главама“ те се унапред неки садржаји ни не обрађују јер се зна да су за власт или неког другог неповољни. Строго узев, цензура коју спроводе тела или институције врше преглед над садржајима која већ постоје (филмови који су већ снимљени и треба да се прикажу, књиге које су већ одштампане итд).
Други вид заштите јесу ауторска права као посебан вид заштите интелектуалне својине. Она соречавају или смањују појаву да се туђи изуми користе без посебне дозволе, да се злоупотребљавају, умножавају… Један просечан ученик или наставник најчешће се налази у додиру са кршењем или поштовањем ауторских права кад користи књиге и друге изворе (интернет, цеде, часописе) за свој интелектуални рад: семинаре, припреме, реферате итд. Обавеза је да се наведе извор по утврђеним правилима, иначе се то сматра својеврсном интелектуалном крађом.
Етички кодекси
Етика је наука о моралу, односно, најједноставније речено, она разматра однос човека према добром. Готово свако услужно занимање има писана или неписана правила о добром понашању према корисницима својих услуга. Лекари полажу Хипокритову заклетву да ће радити само у интересу човека, адвокати имају своја посебна тела која се баве етичношћу адвоката у свом послу. И новинари имају своја правила по којима би морали бити истинољубиви, благовремено обавештавати итд. И учитељи полажу своју заклетву. Наставници је званично немају, као ни ученици, али баш то је једна од тема књиге Д. Хентковског – заклетва наставника и ученика, коју ћете читати, па заклетву можете сами смислити и покренути процедуру за њено усвајање.
Кодекс је, заправо, скуп правила о добром понашању неке групације људи, било да их везује заједничка професија или припадност некој организацији. Посебно су битни за професије које се баве људима и младима.
О етичком кодексу новинара погледајте на овом линку. Постоји посебан кодекс за електронске медије будући да све већи број људи користи електронске медије да се обавештава, учи, купује…
Кодекс Деца и медији
Вероватно сте слушали приче да се негде неко дете убило или повредило неког играјући се и имитирајући свог омиљеног јунака. Или сте срели мало дете у самоуслизи које најстрашније плаче јер хоће да му родитељи купе неки производ који је гледао на ТВ. Можда сте чули за болести изазване прекомерним коришћењем медија: рачунарска епилепсија, телеманија… Таквим немилим појавама најсклонија су деца (узраст до средње школе) јер су њихове узрасне особине такве да су они лаковернији, наивнији и немају изграђену критичку свест. Пошто савремени родитељи нису цео дан с децом, а неки ни сами нису довољно медијски писмени, међународне организације одавно се баве контролом масовних медија у циљу да заштите децу од неповољних утицаја. Тако је усвојен Кодекс Деца и медији. с њим су упознати сви медији и препоручује се да поштују одредбе, мада на сусу, рецимо, тешко доказати, да ли је нешто погубан утицај медија и ко сноси одговорност и у којој мери за неке поремећаје код деце. зато о јесте кодекс – правила која утичу на морал и савест оних који раде на медијима, а не закон, који би их обавезивао и, у противном, кажњавао, какав је случај са кршењем ауторских права.
ИСТРАЖИ И РАЗМИСЛИ – и за наставнике и за ученике
-
Присети се и наведи где си све чуо за кодекс понашања.
-
Проучи члан 11 у кодексу Деца и медији (страна 9), који говори о насиљу на медијима и изнеси свој став о оном што се у члану објашњава. Шта се све сматра насиљем на медијима и како може да утиче на децу?
-
Прочитај члан 17 о ЕПП (стр. 12 – 13) и изнеси своје искуство. како на тебе утиче или је некада утицао ЕПП на медијима.
-
Гледаш ли и јеси ли накада учествовао на неком од многох такмичарских програма на медијима, на којима се добијају и награде. Да ли те емисије или друге форме медијских садржаја поштују члан 18 кодекса Медији и деца (стр. 14)?
-
По твојој процени, да ли медији које гледаш или читаш поштују кодекс Медији и деца? Шта се не поштује? Предложи начин којим се може утицати на медији да поштује кодекс.
-
Поштујеш ли ти ауторска права и интелетуалну својину других људи? Наведи неки пример када си био у ситуацији да испоштујеш или прекршиш ауторска права.
-
Шта мислиш о цензури медија? Да ли је она укидање слободе штапмпе, говора и јавног изражавања мисли и ставова, или је цензура неопходна ради заштите људи? Образложи свој одговор.
Дејана Миљић
igordoric
Ивана Пилиповић
ksenijavujinovic
majazilic
Милица Мајкић
nikolaknelejdc
Stefan Gužvica
Tara Pogančev
Славица Јурић
Смиљана Живолић
Тијана Лајић
Василиса
Стеван Јурић
Ксенија Суђић
Бити медијски писмен 
Пре неких десетак година, можда мање, уђем у учионицу код малих ђака, оно нешто страшно смрди. После се навикнем па се не осећа, али питам учитељице после часа осећају ли оне нешто. Оне све као запета пушка одговарају да је то од чипсића и грицкалица које деца једу на одморима. То су они чипсеви и грицкалице са вештачким укусом што белог лука, што пице, што какве салате. Испричају ми да су разговарале и с родитељима, да чак на часовима Чувара природе и Света око нас (то су предмети у млађим разредима ОШ) уче о штетним састојцима хране, имају то и у уџбеницима, пре одмора изваде своје кесице па проучавају састав на њима… Али, не вреди. Чим звони, сви ваде и једу нешто за шта су управо сазнали да је скоро па отровно. И учитељице и родитељи су то објаснили рекламом тих производа, а онда и тиме што виде једни од других. Родитељи су, кажу, немоћни, јер боље да једу ишта, него ништа, а неће ни да им се деца разликују од других, па носе у школу јабуку, да им се ругају друга деца. Није in, јабуке нико не рекламира! Чини ми се да је ово пример злоупотребе деце путем рекламе и ЕПП. А таквих производа је много. Нису у питању само прехрамбени, него производи свих врста.
Када би једно дете данас донело у школу за ужину јабуку, сутра би их већ било двоје са воћкицама и тако би сваким даном било све више деце која за ужину једу здраву храну. Неко ипак мора да покрене тај ланац, али треба имати храбрости за то.
Највише мрзим када у трафикама постоје они знаци за забрањено продавање цигарета малолетним особама и када продавачице сваки пут дају цигарете деци. Да ли оне тада крше закон? Још је горе паковање на коме пише: „Пушење штети вама и људима у вашој околини“. Лоше је зато што непрестано говоре како је пушење штетно, а опет продају цигарете.
Насиље у медијима које утиче на децу су дефинитивно цртаћи са УЛТРЕ! Пуни су насиља, ванземаљаца, моћи и све то трује мозгове мале деце. Моја сестра их непрестано гледа, од јутра до сутра и ускраћује право на даљински управљач осталим члановима породице. Ти цртаћи, пуни насиља доводе до тога да се мала деца претварају да су виле, ванземаљци, борци и слично и на тај начин тероришу укућане. Мислим да ће таква деца у будућности бити склони насиљу и упадању у невоље. 😦
Не могу да се сетим кад сам први пут чула за кодекс понашања, али сам први пут о кодексу размишљала јако давно – поводом мафијашких филмова. То је типичан случај где је кодекс понашања врло јак, а свако огрешење о њега се плаћа главом. Наравно, све ово ако је веровати филмовима, јер нешто ме није занимало да проверавам у досијеима и другим изворима да ли је то баш тако у стварности. Један од разлога привлачности ових филмова је баш тај кодекс – његово поштовање пружа нам осећај правде и реда, припадања посебнима, каквог у животу нема баш много, или га не видимо.
Да ли се фер-плеј, који нису она писана правила игре, у спорту може сматрати кодексом? Има ли спортиста да одговоре?
Слажем се у потпуности са Кристином,треба имати храбрости започети ланац, као и да смо ми једини који могу све променити…Поред цртаних филмова додала бих и игрице пуне агресије и разне емисије које не бих именовала…Деца све више имитирају главне ликове и њихове способности које показују у виду борбе…Желе да имају моћи и остале немогуће ствари…У реду је маштати, у томе и јесте чар детињства, али треба маштати о лепим стварима,а не о разном оруђу којим ћемо починити насиље, а да то и не схватамо…Неко треба показати деци којој гледају те цртаће и емисије да траба да погледају нешто боље, зато сада можемо видети у горњем углу филма или емисије за кога је предвиђен филм или емисија,а за кога не…Зар не?
Ја сам спортиста,и мислим да се фер-плеј у спорту може назвати кодекс,али мислим да га се пола њих не придржава.Поготово у спорту којим се ја бавим-каратеом.Ту се изађе ,
одради се ката пред судијама,противник исто изађе и одради кату и на судијама је да одлуче за кога ће да гласају.Хиљаду пута се десило да неко живи од старе славе па судије кажу:“ E онај је био на Светском,сад је погрешио али нема везе на Светском је супер одрадио, ајде да гласамо за њега“.Мислим да се посебно у појединачним спортовима не поштује то фер-плеј.Дакле све је на субјективној процени судије.Али ту је и друга страна медаље:“Што те не уби, то те ојача!“Ta неправда нас научи да из тог пораза изађемо још јачи у жељи да се следећи пут појавимо још спремнији.У том тренутку нам можда иѕгледа као да је све иѕгубљено и да смо пропали скроз,али се убрзо подигнемо и наставимо даље.
Слажем се са Кристином кад је рекла да неко мора да покрене тај ланац,али то је само теорија.Али теорија се мора применити и у пракси.Шта ми вреди да знам како је правилно(нпр.)хранити се кад се не придржавам тога.Ја пет година за ужину доносим воће кад идем после подне у школу(од јабуке до јагода) и још ни једно дете нисам видела да једе воће.Сви знају теоретски да се треба здраво хранити а нико то не примењује.Једном сам видела другарицу и друга који су један дан донели јабуку јер су били као на некој дијети,али сутрадан су поново купили чипс,пицу или смоки и колу.Почнимо теорију примењивати и у пракси,или бар оно што кажете онда станите иза тога,а не напамет да се прича.:)
Ивана, мислим да ти ниси започела ланац,ти си само учинила први корак…Да би започела ланац мораш неком нагласити шта желиш у овом примеру да неко једе здраву храну…Тако се започиње ланац,али када га започнеш нема одустајања…
Да, Тијана. Али Кристинина изјава гласи: “ Када би једно дете донело за ужину јабуку, сутрадан би бар троје њих донело исто воће за ужину“ … Мислим да не треба да им држим говор сада о томе шта је то здрава храна, него на примерима нека се уче.
Цензура може бити и укидање слободе, али може бити и добра и пожељна појава, ако контролише да непожељни садржаји не допру до јавности. Мислим да се више у историји користила за укидање слободе, него за бригу да јавност не буде потрешена или саблажњена. Зато није добра, због злоупотребе, а не због тога што сама идеја цензуре није добра.
Када чујем реч „цензура“, одмах помислим на политику. У том случају, заиста не би требало да буде цензуре јер сви ми који гласамо треба бар оквирно да знамо шта се дешава, а не да нам се фризирају информације као што је то било деведесетих година.Интелектуалци треба да имају слободу говора и размишљања, а време и околности ће показати да ли су били у праву.Свако увођење цензуре је укидање слободе, а не заштита људи. Нека држава заштити људе другачије јер нико не бира да буде необавештен и „овца за шишање“.
Мени је цензура везана за јавно мњење, а не дневну политику.Не слажем се да је данас нема у дневнопилитичком смислу. Има је једнако као и увек. Ради се о томе да некима ова цензура одговара, а она им није одговарала. Кад схватимо после 10 или више година да и данас има цензуре, обично буде касно за акцију, а цензурисане информације су нам прекројиле свест, већини је тешко и да призна да је био у заблуди. Кад би цензура појединих садржаја, рецимо откупљених филмова, или дечијих програма, или књига које се преводе, штампе која добија дозволу, била институционализовано тело, са јасним критеријумима, јавним одговорностима, то би био пун погодак. У сваком случају државне институције и јавни сервоси морају имати такве критеијуме. Можда се не зову цензурама, али, неко, забога, мора бирати шта иде у етар.
Најчешће поштујем ауторска права, ако неко поседује нешто, онда је то његово, не требало би други да га злоупотребљавају. Једном сам била у искушењу да прекршим ауторска права, и потпишем се уместо родитеља. То схватам као кршење и злоупотребу. Што се интернета тиче, нисам у прилици да често одатле користим информације за свој рад, па нисам у искушењу. Хм, а што скидамо с интернета музику и филмове… Постоје легални сајтови који то омогућавају, и нико их не дира. Ми их само користимо, и то не често јер немамо времена да чекамо да се аплоудује.
Рекламе на ТВ могу да утичу на људе да нешто купују, а да то уопште није квалитетно онако како на реклами кажу. Пример је „ленор“. Сад све жене купују тај омекшивач, пуне су га продавнице, а исти је као и други. З децу рекламирају разне прооизводе од пелена до хране и играчака.Деца и пре него одрасли поверују рекламама, па траже од родитеља да им купе оно што су видели на рекламама, или на то троше свој џепарац. Ако тај производ још рекламира неки популарни глумац или спортиста, деца ће пре пожелети да га имају. То је чиста манипулација. Ти глумци су тако само зарадили новац.