Беспомоћност

Мера интроспекције као инструмент квалитета књиге

Књига која не онемогућава интроспекцију, а не саживљавање с ликовима, догађајима и темама, боље да није написана.  У књизи „Из школе“ лош читалац или набеђени савршени наставник наћи ће хиљаду замерки. Вероватно да у њој није све аутентично и да има накнадних интервенција. Чак су и ученици у другом читању приметили да извесне делове књиге, који су ученички делују као да их је писала иста особа – видан је исти стил писања и рефлексија код тобоже различитих актера књиге. Нешто искуснији наставник или читалац остаће са осећањем да је на неки невероватан, али не непознат начин, Хентковски успео да, кудећи себе, самоиронишући се и шалећи на свој рачун, уствари све време себи диже споменик, те тако није избегао замку просвете – и он је само још један у низу оних који су убеђени да свој посао раде најбоље. Но, за разлику од сличних књига популарне психологије, мемоарске педагогије, ова има квалитет више – непрестано читаоца тера на интроспекцију, премеравање сопственог односа према истим проблемима, ако не и на закржљале покушаје акције у циљу мењања „савршених нас“, а не несавршених ученика.

Управо та интроспекција као последица читања, инспирисала нас је да пред огледало ставимо и друге наставнике, тако што ћемо одабрати делове књиге у којима аутор износи неку школску згоду, педагошку ситуацију или, једноставно, рефлексију. Тражили смо од њих да се одреде према тој појави, било да су и сами били у истој ситуацији и дилеми, било да морају да симулирају тј. замисле је. Након пробраних одговора српских наставника, нудимо разрешење у виду мисли, ставова или поступака самог писца. Овакав поступак требало би да нас стави у ситуацију поновљене интроспекције, односно рекапитулације или ревидирања  претходно изнетих ставова, али није обавезна појава… Неки не би признали ни да их муче, а поготово кад их ништа не мучи и све им иде глатко.  Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не књиге?

Кренимо. Прва анкета или позив на интроспекцију била је изјава једне ученице у књизи. Дакле,

Беспомоћност

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама.

Молимо вас да својим рефлексијама прокоментаришете следећи одломак из књиге, који смо одабрали као најбољи за генералан приказ стања у школству (како пољском, тако и код нас). Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом.

 

Понекад је професор потпуно беспомоћан. Кад улази у учионицу, нико га не примећује. Кад задаје вежбе, чак и ученици из првих клупа очигледно преписују решења из одговора који се налазе на крају уџбеника, уколико га уопште имају. Немоћ, или својеврсна беспомоћност, то је вр­ло угодна позиција. Онда не треба примећивати да ученици који седе позади праве минибар (дешава се и да доносе фине чашице за један „цуг“) или такве ситнице, као што је чињеница, да после неколико година „учења“, практично ниједан ученик не зна основе предмета који је учио.

Лако је тек тако једноставно рећи: „Та данашња омладина“, или „Ја ни­сам за тај посао“. Само, ако ниси, зашто га радиш? За бедну плату и ситно задовољство? Не ради ти се. Једноставно, не ради ти се.

Све у свему, такав систем готово је савршен. Обе стране не траже ништа једна од друге. Осим присутности.

Ћутљива

Рефлексије наших наставника

***

Тако много покренутих питања. Довољно је издвојити само једну, било коју, реченицу и размислити о њој. Страшно! Први утисак, а онда долози и преиспитвање колико тога стварно има! Анализирам сопствени колектив!  Да има тога. Да увеличам целу причу и конкретним додатком, где ни присутност није неопходна. Лакше је кад нису ту, па их и не уписујеу кад нису на часу, а они наравно не долазе, а и зашто би. Још да стар буде гора ако их дежуни наставник са ходника  натера да оду на час колега бива увређен јер се дрзнуо да му се меша у посао. Бедна плата, данашња омалдина …. нису поравдање већ само глупи изговори. Људи раде и за бедније плате, а и ми смо ваљда некад били млад, а ако смо и то заборавили погледајмо оне наше најближе који спадају у те младе. Закључујем, има примера, али то није масовна појава. (Стидљива)

***

Мислим да се такве сличне ситуације на часу дешавају када се ништа не ради, тј. Кад им се не да одређени задатак наравно када се наставнику не ради. Наравно, буде и ђака који неће ништа да раде и када имају задатак  и тада праве групе и неред на часу па ако им не прети лошом оценом и неоправданим часом, наставник постаје немоћан да на њих утиче. Али увек се морамо трудити да бар изгледамо вољни и орни за рад како би ђаке заинтересовали (па и кад се не осећамо најбоље). Најбоље би било да је тема њима блиска и интересантна, онда би они радо учествовали.

***

Ја     лично  не доживљавам  ни себе као неког ко ,,отаљава“ свој посао (из само себи знаних  разлога) ,  нити   ученике видим као незналице. Уз неке изузетке међу њима (који су залутали у школу као што је гимназија),  сматрам да добију  солидно   знање  из мог предмета , а да то није само због мене као такве, него да је то резултат сасвим солидне (у просеку)  узајамне сарадње.  Чак  носе и потребан прибор за рад. Ретко кад ,,ухватим “ некога да преписује (што не значи  да се не дешава).

***

Једном речју катастрофа. И наше друштво иде у том правцу ,и ако се нешто не промени ништа нам се лепо неће десити. Мислим да се све ово ради срачунато, деци су дата огромна права а обавезе не морају да извршавају. Најкраће речено, живимо у времену где нема много памети.

***

Само у лошим и неискреним, „дајџест“, психолошким приручницима и часописима са Драга-Саветама, сви проблеми имају решења. Немају! Неки проблеми и ситуације напросто немају решења. Већина их заправо и нема. Бар не једноставна и једнозначна. И то треба признати. Напросто у Школи, понекад, и поред највеће жеље, нећете имати „капацитета“, да замените и  родитеље,и социјалне службе, и органе реда,  и докторе, и психолога и педагога, и стрица, и тету, а да..,  треба да будете и предметни наставник, и лични пример и … Наравно, то никако НЕ значи да треба одустати и да не треба покушати да се помогне. НЕ! Треба покушавати изнова и „јопет“. Не зато што су сви, и родитељи и власти и ђаци и друштво, ВЕЋ укалкулисали и претпоставили да Ви то радите за „Џ“, Не. Радимо ТО само зато што тако треба. (Ал)

***

• Буди миран.
• Не таласај.
• Оно што штрчи мора да се скрати.
• Само ме не дирај.
• Ја ћу мирно да се не мешам у свој посао.

Кобојаги радимо. У ствари глумимо и чекамо да буде мало после па да глумимо нешто друго. Најважније је показати да изгледа као да нешто радиш. Шарени излог, а у радњи не мора да буде Бог-зна-шта. Министарство „као“ реформише школу. Град и општина „као“ подржавају школу. Управа школе која „као“ планира, прати, вреднује. Наставници „као“ држе часове. Ученици „као“ уче. А већина забушава. А кад неко нешто стварно ради, онда то нису чиста посла. „Сигурно а га гура неко“.  Треба открити ко је, шта је, спречити, саплести… Али, за добрим се коњем прашина диже. Остаје питање да ли свако има право да бира да ли ће да остане да седи у прашини или ће наћи свог коња за трку? Да ли свака професија има право да бира ћутање и „нечињење“? Да ли свака професија има право на осредњост? (Снешка)

***

Кад уочим на својим часовима тако што, покушавам да сагледам ситуацију како бих на другојачији начин осмислила час, и преусмерила пажњу, активност ученика. Прекидам ту и такву активност и прилагођавам тренутном интересовању.

***

Нажалост овакав начин рада је све чешћи. Жалимо се да деца не знају, а већина наставника не тражи од њих готово никакво знање. Када сам почела да радим била сам велики оптимиста и мислила да ћу направити „чуда“ са ученицима. Нажалост тешко је када је човек усамљен и уместо подршке често бива спотицан. Најлакше је ући у учионицу, причати приче са ученицима (ми смо другари) или их пустити  да играју игрице на рачунару.  У школе све чешће долазе да раде они који беже од посла, а умеју лепо да причају или седе у учионици док ученици раде нешто по сопственом избору. Често чујем  да ће их живот научити па их не морамо и ми гњавити.  Имам и ја децу и чујем како реагују на такав начин рада. Деца су разочарана! Временом се навикну на нерад, а онда кажемо таква нам је омладина. На овакав став наставника у великој мери утичу и родитељи, јер су по њима деца увек у праву и захтеви су превелики. Не желим да радим на тај начин, па често дођем кући са болом у стомаку или главобољом.

***

Не слажем се са ставом да се треба препустити и да је то најлакше и за децу и за нас. Не бих могла да дозволим да се тако понашају, али немам ни решење за тај проблем. Често се суочавам са таквим причама колега из средње школе. Питам се шта се деси са оном децом која у основној раде, заинтересована су, поштују реч учитеља, желе да науче. Шта се деси да се све то изгуби – да ли је грешка у ставу професора?

***

Беспомоћност и немоћ! Не од ученика! Али дефинитивно од разних новина, министара, завода, агенција… Само нека је другачије! Леп је савет једне пензионисане историчарке: постоје само два начина опстанка у просвети – или ти њима на глави или они теби! Бирам оно прво – и некако опстајем! Али како опстати у мору недоречености, нетачности, безобразлука, претњи… Једино што сада пролази јесте бег у учионицу. Свако веће, сваки сусрет са КОМПЕТЕНТНИМА, сваки улазак у зборницу – води до разочарења, неверице, мучнине… Резултат – трчи кући и заборави где си био! Можда није лоша идеја та једина чашица за један ‘цуг’?!

Шта каже аутор

Не каже ништа, ставио је ову изјаву у заглавље, а осврт назвао Школска срамота. Ретко Хентковски нема шта да каже, али овде није рекао ама баш ништа.

Како видимо, наш наставник је и без најаве назива осврта, одмах препознао срамоту. Но, неко се усмерио на шанк у последњим клупама, неко на ближе „зборничко“ окружење, а неко на цео систем… Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не поруке?!?