Ученик по мери

Паметница гимназије у Лођу, позната Габи у књизи Из школе даје своје мишљење и закључке о положају ученика у школи:

Начело бр. I

По дефиницији – школа, као образовна институција, не може да промовише оригиналност и индивидуалност, јер се то коси с њеним императивом да, према утврђеним стандардима, образује масе будућих грађана.

Начело бр. 2

Немогуће је да се створе идеални услови за развој тридесет јединки које имају различите потребе, тежње, могућности и погледе на свет.

Закључак бр. I

Да бисмо учили по утврђеним стандардима, морамо да имамо и стандардног ученика. Уколико таквог немамо, за добро читавог друштвеног организма, треба да тежимо да га створимо.

Стандардан ученик:

  • потиче из добре породице (модел 2+2) која наставља хришћанско-патриотску традицију;
  • лишен је жеља и виших циљева – његов једини циљ је образовање;
  • не прави проблеме, не зна шта је то друштвени живот;
  • поседује безграничну способност прилагођавања;
  • воли животиње, општи с људима, може да се похвали легитимацијом Лиге за заштиту природе;
  • дубоко верује у оно што му се говори;
  • живи утонуо у мрак – улога професора је да га просвети и извуче из тог понора;
  • ,,има кичму“ и дубоко усађена начела, поштен је, праведан, колегијалан;
  • оцене му се крећу у границама од 3 до 4; петицу ретко достиже.

 Закључак бр. 2

Свет, у којем је професор месија. а уџбеник Библија, јесте диван, једноставан (и нестваран).

У том случају примењује се тактика принудног уједначавања:

  • формулисањем увек истинитих реченица, тзв. објективне истине;
  • прихватањем утврђеног погледа на свет;
  • избегавањем шкакљивих тема – наглашавају се чињенице, а не ставови;
  • прихватањем образаца понашања, одевања и наметањем обавезе да се поштују;
  • наметањем начина читања лектире;
  • испуњавањем слободног времена;
  • контролисањем и праћењем.

 Закључак бр. 3

Школа је тоталитарна институција, а не демократска. Као таква, није у стању да припрема за живот у демократији. У стварности, ученик:

  • престаје да говори, пошто га не слушају;
  • преживљава више него што се то педагозима чини – пада у стање депресије, потиштености;
  • воли да се изражава изгледом;
  • кад замор материјала достигне критичну тачку, најчешће почиње да тражи једноставна решења;
  • не воли рутину;
  • не оптерећује се датумима и бројевима;
  • очекује оцене у распону од 1 до 6;
  • трајно памти само оно што га заиста занима;
  • према неким професорима гаји симпатију, према некима – не;
  • учи искуством и упоређивањем;
  • не успева да нађе своје место у свету;
  • има лична интересовања која често нису у сагласности са смерницама школе.

 Закључак бр. 4

Обичан ученик има многе сличности с романтичним јунаком, унапред осуђеним на неуспех.

 Резиме:

Ограничавање слободе говора, одређивање образаца понашања, па и стандарда размишљања, који су прихваћени као обавезни у спровође­њу дисциплине и остваривању програмских поставки школе, јесте вид мешања у живот ученика који га успешно спутава. Он тада одустаје од личних потреба и жеља, што доводи до великих депресија и проблема с идентитетом. Губе се вредности и особине потребне у зрелом добу које је школа дужна да развија. Дакле, потпуно је оправдано мишљење да школа, уместо да гради, код ученика често уништава оно чиме га је природа обдарила.

Габи

Питање гласи – да ли је све тако непоправљиво и унапред дефинисано како види Габи. Можда је боље, а можда и горе? Питање важи и за ученике и за наставнике.

Advertisements

8 responses

  1. Са првим начелом се не слажем, јер моје искуство из Гимназије ми говори супротно. Познајем и бивше и садашње ђаке којима школа није уништила оригиналност и индивидуалност, већ напротив, помогла им да се остваре као личности. Можда тога нису свесни садашњи ученици Гимназије, али бивши јесу, још како. Ако школу доживљавамо само као распоред часова, онда ту нема оригиналности и индивидуалности; школа је, међутим, и секција, и додатна, и хор, и глума, и турнир, и екскурзија, и петиција, и овај пројекат, и сваки други, и све то заједно утиче на оне који у томе учествују да се формирају као личности. Чини ми се да данас, нажалост, имамо више ученика који су у школи само „објекти“, својом вољом потпуно пасивни, а тиме и неспособни да постану оригинални.

    Са другим начелом се слажем: школа не може да створи ИДЕАЛНЕ услове за развој сваког појединачног ученика. Заиста, то је немогуће. Али, исто тако знам да се много наставника труди свим силама да код својих ученика пробуде нека интересовања, да пробуђена развијају и усмеравају. И знам да је једина ствар на коју један наставник може да буде поносан када је у питању његов „посао“, јесте осећање да је, бар једну мрвицу заслужан за каснији успех свог некадашњег ђака.

    Иначе, чини ми се да у сва четири закључка има доста истине, али само у смислу да је тачно да постоје и такви ученици. Моја највећа замерка закључцима које је Габи написала је: Нису сви ученици такви!

  2. Сваки ученик на свету има неку замерку школи, ништа ново Волим своју школу, и не слажем се са Габи. Већина ученика мисли да је школа затвор. Зато на одмору беже из ње и стоје на улици да не би били у школском дворишту. Ја волим да учим, то ми није проблем, можда зато немам проблем са школом.Очигледно Габи не воли да учи и лош је ђак.

  3. Зорана Воргучић | Одговор

    Знам да свака школа нема идеалне услове! Мислим да девојчица Габи не треба да буде тако груба према својој школи! Воли већину наставника јер су духовити! Мислим да има наде да моја школа буде најбоља.

  4. Слажем се са Габи у потпуности, можда је наизглед груба према неким стварима, али када се боље раѕмисли она је само девојчица која има искуства са свим овим и гледа реално на то.Иако сам ја у основној школи могу да приметим велике сличности са Габиним описима о настави у њеној школи…

  5. На проблем гледам мало другачије. Успевам да се остварим у школи донекле, а што не успем, има и других места где се могу остварити. Оцена просечног ученика је тачна, али увек је било највише просечних. То нема везе са школом. Такви су и школа се прилагођава већини. Свет је препун просечних. Шта радити с габи, која, очигледно није просечна? Окренути бунт на другу страну: на приватне школе, курсеве и сличне ангажмане ван школе.

  6. Ја се слажем са Тијаном и са Габи, и мислим да је све унапред дефинисано.

  7. Мислим да је Габи делимично у праву. С једне стране треба да учимо и више да се бринемо о школи, али морамо нешто и са нашим животом. Ипак није све у образовању.

  8. Слажем се са Габи у неким стварима. Мислим да увек постоји индивидуалан ученик, који не слуша много оно што му се каже или не поштује најједноставнија правила школе, тако да се не слажем са првим начелом. Са другим начелом се у потпуности слажем и мислим да би се сама настава требала прилагодити свим ученицима. Стандаран ученик је добро описан, међутим таквих ученика или нема, или их је веома мало.

    У школи не влада демократија, никад није владала и никада ни неће. Морамо се навићи на положај подређеног- ученика. У неким ситуацијама то није лако, али треба покушати истрајати, јер школовање једног дана завршавамо.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: