Може ли нам књига бити пријатељ?

Са ученицима 8/2 наше школе, организовали смо час на ком смо водили дебату „Зашто не волимо школску лектиру?“. Час је одржан у школској библиотеци. Ученици су били подељени у шест приближно једнаких група.  У уводном делу часа ученици су добили анкету са пописом лектира од 5. до 8. разреда коју су читали у протекле четири године. То су:

  1. Марк Твен: „Том Сојер“
  2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“
  3. Даниел Дефо:“Робинзон Крусо“
  4. Бранко Ћопић: “Орлови рано лете“
  5. Тоне Селишкар: „Дружина Сињи галеб“
  6. Мирослав Антић: „Плави чуперак“
  7. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“
  8. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
  9. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“
  10. Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“
  11. Иво Андрић „Књига и друге приповетке“
  12. Циклуси епских песама

Требало је да се договоре на нивоу групе које су им се три књиге од датих највише свиделе, а које најмање.  Топ-листа књига која им се свидела је изгледала овако:

  1. Бранко Ћопић:“Орлови рано лете“
  2. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
  3. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“ и Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“

Као омиљене помињане су још и „Робинзон Крусо“, „Том Сојер“ ,“Дружина Сињи галеб“, Андрићеве приповетке и Циклус епских песама.

Након тога су наводили критеријум тј. карактеристике књиге које им се највише допадају. Дизали су руке и давали своја објашњења.  Одговори су записивани, и ево разлога тј. услова које би књига требало да задовољи да би се ученицима свидела:

  • књига има тужан завршетак
  • хумор, доста смешних ситуација
  • тематика књига: љубавне књиге, о пустоловинама, о вршњачким ситуацијама и проблемима
  • да могу да се саживе са ликовима јер су реални и убедљиви
  • књига има очигледну поуку
  • утиче на богаћење речника
  • у разним метафорама и сажетим реченицама откривају поруке и мисли писца („Мали принц“)
  • радња је жива, драматична, динамична
  • писац изражава свој лични став

Сваки изнети став ученици су објаснили.

Топ-листа књига које су им се најмање свиделе изгледа овако:

  1. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“ и Циклус епских народних песама
  2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“ и Иво Андрић: „Књига и друге приповетке“
  3. Даниел Дефо: „Робинзон Крусо“

Поред ових наслова, спорадично су се појавили и сви остали, осим „Дружине Сињи галеб“. Мој утисак је да су неке лектире и заборавили, па им се чини да нису ни оставиле позитиван утисак на њих. Сећам се када су били у шестом разреду да им се свима свидела лектира „Дружина Сињи галеб“, а сада су потпуно равнодушни према њој. Разлози за непопуларност ових књига су следећи:

  • превише локализама и застарелих речи („Поп Ћира и поп Спира“ – иако живе у Војводини, не свиђају им се локализми са овог поднебља)
  • успорена радња („Поп Ћира и поп Спира“)
  • пуно описа: природе, ликова, догађаја, животиња („Поп Ћира и поп Спира“)
  • хумор („Писац по сваку цену жели да буде духовит“ – „Поп Ћира и поп Спира“, „Хајдуци“)
  • обим дела
  • отежана разумљивост (треба им помоћ при одгонетању метафора)
  • много нестварног и преувеличаног (Циклус епских песама)
  • турцизми и архаизми и самим тим слаба разумљивост (Циклус епских песама)

У завршном делу часа требало је да ученици оповргну или се сложе са сентенцом: „Књига је човеков најбољи пријатељ“.

Реакција је била бурна: неодобравање, подсмех, смех. Зато сам тражила од њих да наведу какви све атрибути красе најбољег пријатеља и њихове одговоре записивала на табли:

  • увек је уз нас
  • поуздан
  • даје савете када имамо проблеме и када су нам потребни
  • чува тајне
  • ту је када смо усамљени

Те смо атрибуте проверили и са књигом провокативним питањима:

  • Да ли књига може да буде увек уз нас, и у буквалном и у пренесеном значењу?
  • Може ли ико да каже да га је књига издала, да је изиграла његово поверење, није била поуздана?
  • Да ли књига може да да савет? Да ли може да помогне у тешким моментима?
  • Ако си усамљен, може ли књига да ти прави друштво? Да ли при томе тражи нешто за  узврат?

Када су схватили да сви одговори иду у прилог књизи, занемели су. Схватили су да је књига ипак човеков најбољи пријатељ. Прави показатељ је било звоно за крај часа. Када се звоно огласило, нико се није померио са места.  Били су фасцинирани, а то сваком наставнику много казује.

Филмић преноси део атмосфере с часа:

Резултати анкете

1. Тачно половина испитаника је одговорила да редовно чита школску лектиру. Пошто предајем српски језик том одељењу, чини ми се да је то реална слика.

2. 65% ученика је одговорило да чита књиге ван обавезне школске лектире. У суштини сам задовољна. мислила сам да је проценат мањи с обзиром колико избегавају да читају школску лектиру.

3. На питање које врсте књига радо читају, одговорили су да су то књиге за тинејџере, љубавне, авантуристичке, хумористичке, оне које описују неки истинит догађај, криминалистичке, дневнике, саге.

4. При одабиру књиге коју ће читати, а да није школска лектира, највише утицаја има естетика књиге: наслов или слика на корицама (50%), препорука друга/другарице (30%), затим праћење новости у издаваштву (15%) и препорука библиотекара (5%). Овако висок проценат који је однела естетика књиге је заиста фасцинантан. Једна тако маргиналана чињеница код данашњих тинејџера много значи. Изгледа да се илустраторима будућност осмехује! Чудна је чињеница да тако мали број ученика цени мишљење стручњака из те области.

5. Као разлоге слабог читања лектире у школама ученици наводе неколико. Највише њих сматра да су садржаји из књига досадни (55%), неки сматрају да су теме превазиђене (30%), а неки немају довољно времена за читање (10%), а остали су додали  коментаре типа: „кад знамо да су за школу, књиге су аутоматски досадне“.

6. Охрабрује чињеница да је 60% испитаника одговорило да су их прочитане лектире натерале да сагледају ствари из другог угла, навеле их на размишљање; на 20% ученика је лектира утицала тако што су прочитали још неку књигу истог аутора, а 19% препознаје себе уи друге у ликовима у роману; свега 1% је био оригиналан и надасве духовит: лектира их је подстакла да више не читају лектире!

7. Када је постављено питање о томе шта би променили у школској лектири, 65% анкетираних је одговорило да би увело теме за које су заинтересовани и тако променили тренутно лоше стање у вези са школском лектиром, 30% њих сматра да би смањио број лектире, а 5% сматра да је задовољан и не би ништа мењао. Да ли покушати са лектирама попут Харија Потера, као што је то урадила црногорска просвета?

8. Највише воле дела која :

  1. утичу на мене да променим мишљење о неким појавама у животу (50%)
  2. су кратка (45%)
  3. носе у себи лепе мисли (могу да их препишем и користим као савете – 45%)
  4. ме науче нечем новом; имају едукативан карактер (35%)
  5. се баве проблематиком мојих вршњака (35%)
  6. ме терају на размишљање (25%)
  7. носе скривене поруке у себи и на часовима анализе их откривамо (20%)
  8. имају доста описа(20%)
  9. садрже претежно дијалошки, „жив текст“ (15%)
  10. представљају пишчева искуства (5%)

Охрабрује чињеница да већина деце воли књиге које терају на размишљање, на сагледавање и резимирање живота око нас. Ипак, висок проценат воли књиге. које немају обиман садржај, него кратак. Изненађује и то да јако мали број цени пишчева већ доживљена искуства.

 

Advertisements

5 responses

  1. Mарија Суђић | Одговор

    Анкете су занимљиве, јер баце светлост на део стварности који ви као истраживач превидите.
    Интересантан је разлог због кога се ученици опредељују за читање одређене књиге. Сам омот књиге је опредељујући фактор. Зашто? Наравно треба узети у обзир да читалачка публика овог узраста још увек у процесу тражења оних садржаја који ће њима највише одговарати. Њихова личност је у процесу изградње, али опет. Изгледа да је данас све маркетинг што лепша реклама то је продаја производа боља, па било то и књига. Лепши дизајн књиге постаје опредељујући фактор за њеног конзумента. А садржај је некако скрајнут и преовладава форма над садржајем сцуда па и овде. Издавачима не остаје ништа друго него да класике обуку у пријемчљиву нову гардеробу.

    1. Као библиотекар знам колико је паковање битно да роба прође. Код млађих ученика до 5. чак 4. разреда је битно. Они ће увек пре одабрати лепу Заводову лектиру са тврдим корицама и пријатним бојама. Касније, 90% ученика уопште не гледа ниједно друго формално обележје књиге, осим дебљине тј. броја страница. Идеал младог света је краткоћа, а не лепота паковања лектире. Потпуно су посвађани с логиком и апсолутно нема шансе да им се објасни да је исти број речи и у танкој и у „дебелој“ лектири, да ће им можда бити потребно и више времена за танке, јер су слова ситна. Уопште не прихватају здраворазумска објашњења. Понекад имам утисак да их је срамота да узму лектиру добро упаковану, са лепим тврдим корицама. Узму најтању и одмх је савију у трубицу на моје оћи. Чудом се чуде да то савијање спада у уништавање књиге. Када сам ја била средњошколац неки наставници су нам чак тражили одређена издања лектире, било због превода, било због доброг предговора, који смо, наравно, читали после дела. Данас деца не памте ни аутора, а камоли да траже издавача и друге библиографске особине.
      Корице евентуално одлучују кад бирају књигу за поклон, али за читање лектире немају баш никакве везе – искуство библиотекара.

  2. Анкетама се може, кажу, доказати све и свашта, али и ја их волим јер ме подстичу на размишљање и преиспитивање ставова које сам донела на основу посматрања. тако сам одмах приметила да је и анкета показала да деца више не воле да читају нешто што је далеко од њиховог искуства. Веровали или не, Том Сојер бише уопште није занимљив, а некад је био омиљен. Зашто не желе научити о другим временима и другачијим пределима, навикама људима, питала сам се? У питању је, чини ми се, однегована самодопадљивост и егоцентризам, у којој ништа пре као да и не постоји и није постојало, потпуно је непотребно, а нико ван њих и њихових тема не завређује пажњу. Шта заправо имамо?! Имамо оне принцезе и принчеве, које не знају ништа сами да ураде, које не иду пешке до школе до 3. разреда, којима бака и мама доносе на одмор прибор који су заборавили, којима се најми учитељица чим добију прву четворку, који не знају шта мама и тата раде, важно да они имају све што пожеле, који… нису оштећени само у физичко-механичким вештинама. Та, једва пронађем дете које ће ми помоћи да исечемо нешто маказама, јер они то буквално не знају, пресеку најбитније, искриве… Суочавамо се касније и са озбиљним духовним и интелектуалним мањкавостима. Добијате дете којему је добро и занимљиво само оно што се њега лично тиче, јер смо га тако навикли. То је посебно видно у односу према времену. Све пре њега не постоји и не ваља. Немају никакву свест, нити потребу, нити знатижељу за прошлим. А, ко не разуме прошлост, неће разумети ни будућност. Питање је и шта је са његовом садашњошћу. Да није само један велики „трип“? Неко је рекао да таквим васпитавњем, под изговором да стварамо и боримо се за младе, уствари, стварамо герантолошко друштво, у коме ће појаве око себе разумети само стари (док не изумру), а млади ће живети у свом трипу, подобни за сваки облик манипулације све док немају било какву дубљу жељу или потребу, која није само чулна. Проблем настаје кад пожеле нешто више. Тад ће кренути или оптуживања предака или личне драме, и свест о сопственој неспособности и неспремности за живот. Број оних који желе више, увек је био најмањи, али они покрећу ствари. Грехота их је држати у чулном „трипу“. Грехота би било заменити Сојера неким од хајдука Г. Стојковића, јер његов хајдук не нуди ништа осим самодопадљивог уживања. Зато им се и свиђа.

  3. Mарија Суђић | Одговор

    Постоји општи тренд да се све мање чита у свету па и код нас. Увек пратимо свет када је нешто негативно у питању. Ваљда се за позитивне промене треба трудити, а негативне долазе саме по себи. Тако да су резултати ове анкете охрабрујући по том питању.
    Читалачка интересовања ученика се очигледно мењају, али се мења и свет око њих. Понекад ми се чини да се свет мења брже него што смо ми у стању да га пратимо. Сви производи па и уметност нажалост зависе од тржишта. Те се и сами писци прилагођавају новонасталој ситуацији. Некада се кич и шунд опорезивао, а данас? Није лако одвојити жито од кукоља данашљим ученицима који тек стичу читалачке навике. Заиста има прегршт нових књига за ту популацију. И шта из тог мноштва одабрати. У тој борби за тржиште сигурно да се у многој већој мери размишља о томе шта би ученици волели да читају него некада. Па тако уместо да одрасли утичу на развијање укуса, развој критичког мишљења, усађивање одређених вредности дешава се супротно. И свако подилажење дечијој публици није чудо.
    Некада су ученици занинљиве књиге попут „Поп Ћира и поп Спира“ знали да прочитају пре него што им је требало за школу. А данас иако читају књиге изгледа да то није „Поп Ћира и поп Спира“ која им је како су рекли радња успорена.

  4. Била сам на часу код осмака када их је наставница Ксенија анкетирала.Могу да закључим да су неки веома озбиљно приступали овој теми, а неки су то(као и већину ствари које их мрзи да раде)схватили као скроз нешто небитно и имала сам утисак као да нису хтели да сарађују.По њиховим одговорима могла сам да закључим да ни сами не знају зашто не воле лектиру и каква би по њима требала да буде књига.Књига треба да има авантуре, да буде занимњива, поучна, да има хумора у њој, а Мику Антића ставили у лектире које не воле.У чему је онда проблем?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: