Школа – место моралног неспокоја

У школи су сви незаадовољни, ученици, насатавници, теткице, директор, књиговођа, па и родитељи. Незадовољство се гомила, а нико га не решава.

Ученици једне школе незадовољни су што им је ускраћено право на екскурзију зато што је пре више година нека група (ко зна где су данас) запалила завесу у хотелу или тако нешто. Гунђају и ништа не предузимају. наставници су незадовољни понашањем ученика. гунђају и ништа не предузимају: мрзи их да састанче, да се баве проблемима, чак их мрзи и да напишу записник па да се изгредни ученици казне.

Зид слободе

Изнети и бавити се својим незадовољством већ је добар начин да се начне решавање проблема којим сте оштећени. Две су главне оштећене стране у школи: наставници и ученици. Изаберите категорију: оштећени наставници или оштећени ученици и користите је као зид слободе – напишите чиме сте незадовољн. 

Какво је ваше оштећење?!?  Трајно или пролазно, ствар сујете или суштине?

Које је ваше право ускраћено? Али, какве су ваше обавезе и одговорности? Да ли је веће ваше незадовољство због ускраћеног права или је већа ваша неодговорност због љутње на ускраћено право?

 

Advertisements

7 responses

  1. Ксенија Суђић | Одговор

    Написаћу кратко јер не желим да своје незадовољство овде гомилам.
    Ако баш водиш рачуна као наставник о својим одговорностима, обавезама и разлозима због којих си у школи и примаш плату, онда си „смор“ од наставника. Стално тражиш да се учи редовно, припремаш се за часове и размишљаш на које све начине анимирати незаинтересоване, долазиш у школу мимо часова ако је неком потребно, захтеваш ниво знања за одређене оцене. „Кул“ наставници су они који слабо раде, зафркавају се са ученицима, по који пут и опсују на часу, одраде минимум минимума градива, вређају слабије ученике дајући им разне духовите надимке… Жалосно је што се то код већине искристалише за најмање десет година. И такав наставник се пита где је погрешио и треба ли ићи линијом мањег отпора: ем мање радиш, ем те готиве, никог није брига, а све за исте паре. Човек тако брзо губи вољу и мотив.

  2. Суштински сам незадовољна нашим школским системом који децу меље и затупљује почевши од виших разреда основне школе. Сви смо овим оштећени, цело наше друштво и држава. Надам се да ће једнога дана законодавни органи схватити да будућност наше замље почиње уписом првака у нову, бољу, веселију, смисленију и функционалнију школу из које треба да изађу мали будући стручњаци који ће тежити трајном просперитету средине у којој живе.

  3. Мислим да су оштећени сви: и ученици и наставници. Само што први тога нису свесни и можда никада неће бити, а други су итекако свесни својих права, обавеза и одговорности (изузетке у обе групе овог пута изузимам и ја, због теме). Проблем је негде другде, можда у неким фотељама или карми или случајности или било где. Брзина је ушла у све сфере живота, па и у школе. Нека само прође МИРНО дан, а о осталом ћу мислити сутра. Скарлет О’Хара, сећате се? Па заврши тако како је завршила… Е, тако ћемо и ми проћи са пољуљаним системом вредности! Да ли ће неко зауставити то једносмерно котрљање или ће само ентузијасте бити у Сизифовој кожи – не знам. Само знам да је све више људи који иду линијом мањег отпора. Ваљда је безболније, лакше, са мање ТРЕНУТНИХ последица. Сигурно ће се некада видети и ДАЛЕКОСЕЖНЕ, али о том – потом!
    Сутра је нови дан!

  4. Готово откако радим у школи, мада се ситуација погоршава из године у годину, осећам се лошије него да радим на трафици или конобаришем. Наиме, све се мање бавим својим послом, а знање ми готово ни није потребно. Све се лакше решава припадношћу некој странци или добрим односом са директором, утицајним родитељем. Нико не вреднује знање, него број подељених петица и способност затварања очију пред страшним незнањем и неспособношћу школског система.То затварање очију сад зову љубав према деци. Шта ће јадна деца! Нико не задире у суштину, него само прегледа папире, ако и то ради. Корупција је ушла не само у све сфере, него и у душе људске. рад се никад није довољно вредновао, али сад је дошло време да је нерад пожељан и високо се котира. Већ сам неколико пута чула увијене савете директора да се рад и залагање сматрају лудошћу, дакле, непожељним обликом друштвеног понашања. нерад има своје предности: ништа не кошта, ником не боде очи, ништа не мења…

  5. Да ли је моје оштећење трајно или пролазно? Надам се да је пролазно, али…
    У школи сам почела да радим пре нешто више од осам година, као апсолвент. Радила сам свој посао, посао учитеља и била сам срећна. Деца су била дивна, директор је према свима имао коректан однос. Радовала сам се сваком одласку на посао. Онда је дошло до смене директора.
    И даље сам била апсолвент, али више нисам била учитељица. Радила сам као наставница српског језика. И то ми је било лепо. Са децом сам имала веома добар однос и комуникацију, чак сам имала и неки мањи успех на такмичењу. На пријемном испиту су ученици имали минимум 16 поена из српског језика. То је трајало око две године.
    За те две године, колеге су стално одлазиле на некакве семинаре, препричавале шта се на семинару догађало. И ја сам толико желела да одем на неки семинар. Тада сам сазнала да апсолвенти немају право да иду на семинаре и да немају право да мисле и изнесу своје мишљење. Мишљење је веома сложен процес и то није за апсолвенте. Могу да мисле кувари, домари, чистачице, полуписмени наставници, али апсолвенти не.
    Дошао је дан када сам дипломирала и више нисам била апсолвент. Поново сам била и учитељица. Баш сам била срећна што ћу сада моћи да идем на семинаре и што ћу моћи да кажем оно што мислим. Међутим, те привилегије се не добијају тек тако. Зар имам право да кажем нешто ја, „која сам јуче дошла у школу?!“ Уосталом, „учитељи и јесу најглупљи и треба да им буде најмања плата!“ Још неко време сам се правила паметна и надала се да ће неко прихватити моје идеје, а онда сам послушала савет колега и „везала коња где газда каже.“
    Када је школа у којој радим мала и стално се појављује проблем гашења одељења, била сам срећна што имам завршен факултет и тиме бар малу предност у односу на учитеље са завршеном средњом или вишом школом. Међутим, онда у сваком селу почиње да се отвара истурено одељење неког учитељког факултета. Више нисам имала ни ту малу предност. Сви смо постали исти, илити „нема разлике у одјевању“, што некад рече друг Тито. Било ми је веома криво што смо ми књижевност спремали најмање годину дана, а моје колегинице су тај испит положиле са спремањем читавих недељу дана. Ја из информатике имам 7 (што је била висока оцена), а моје колегинице имају 9 или 10. Једна од њих и данас носи радове на куцање и то плаћа, јер не зна да користи Ворд. Друга не зна када и које речи се пишу састављено или растављено, али то није никакав проблем. Па она је само учитељица, зашто би морала то да зна?!
    Пошто ја знам да користим Ворд, схватих да сам стручњак за информатику и реших да упишем специјалистиче студије, смер образовна технологија. То је био пун погодак! Плата ми се повећела читава 2% и почела сам нагло да напредујем у каријери. И управа школе је схватила да сам стручњак за информатику, те сам почела у Ворду да куцам разне извештаје, планове, програме (план екскурзије, самовредновање, стручно усавршавање, целокупан школски програм, некад чак и за више разреде, итд). Онда су схватили да сам још већи стручњак, па сам редовно за Дан школе правила позивнице и презентације, дипломе за ученике, похвале за наставнике… Чак су ми дозволили да ручно пишем све књиге за награђене ученике! То ми је помогло да откријем свој нови таленат, те сам чак размишљала да променим занимање и да пробам негде да се запослим као писар.
    Нажалост, идеја о промени занимања ме је брзо прошла и ја реших да се окренем стручном усавршавању. Заврших разне акредитоване и неакредитоване семинаре, што у нашој лепој Србији, што у лијепој њиховој, објавих неке радове, прошетах се до неких стручних скупова. Успут одржах и неке семинаре. То је, наравно, уродило плодом и довело до промене мог статуса у школи. Постала сам технолошки вишак!
    Свакако, за ту промену статуса сам сама крива. Требало је да родим дете и постанем самохрана мајка, уместо да дангубим. Или сам могла да на часовима редовне наставе спремам децу за такмичење или да скупљам паре за куњињу. Или још боље-могла сам да се уопште не појављујем на часовима. Не би било лоше ни да сам на часовима редовно ручала, можда бих се мало угојила, па бих деловала озбиљније. Могла сам и да причам деци вицеве на часу. Ето, један колега стално деци прича вицеве и никако да оде у пензију. Изгледа да смех продужава и радни стаж, а не само живот. А да сам деци заказивала, па отказивала контролне, бар бих добијала сокове и кафу и сада била у мањим дуговима.
    И поред свега овога, ја ништа не научих ни из свог, нити из туђег искуства. И даље држим часове како мислим да је најбоље, додатну наставу користим за припрему за такмичење.
    Не секирам се што ћу трећу годину за редом бити технолошки вишак. Наћи ће се већ неки предмет који не знам да предајем. Није важно што сам учила енглески, није никакав проблем да предајем француски…

    1. Овај текст се може мерити са Домановићем. Не верујем да је настао само из професионалне фрустрације, у питању је дар. Самоиронишући се, бичем сатире оплели сте све. И колико год је текст резултат појединачног случаја, свако са имало етике препознаће општу ситуацију интелектуалног парлога, не само у просвети.
      Значи, ви сте „само“ предавали српски? А да почнете да пишете сатире? Ако је ово први текст (козерија, аналитичко-субјективни приказ или… штагод да је), поносни смо што се нашао баш на овом блогу.

  6. А мени кажу да имам суров смисао за хумор! :)))Славице, сјајно си описала суморну реалност у нашем школству! Замисли како би тек било да си истом том директору поднела захтев за напредовање у струци!…Ако већ ниси…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: