Наставничка заклетва као вид жалбе

Обавезе се обично свечано дефинишу кроз заклетве. Пољски образовни систем има заклетве на свим нивоима и за обе циљне групе у образовању: за ученике и за наставнике. Овако те заклетве наводи и проблематизује их Хентковски:

„Давао сам заклетву више пута

 Моја прва заклетва као ученика средње школе

Свечано се заклињем да ћу:

  1. да чувам морална и грађанска начела достојна ученика Народне Републике Пољске;
  2. систематски и вредно да стичем знање ради одговарајуће припреме за студије као и активно учешће у изградњи социјализма;
  3. строго да поштујем школске прописе као и одлуке највиших органа;
  4. да исказујем дужно поштовање према школским властима и да се пристојно понашам према професорима и свима запосленима у школи;
  5. у свом понашању да избегавам све што би могло да наруши углед школе и достојанство ученика;
  6. да се придржавам начела заједничког живота;
  7. да чувам школску имовину и да спречавам неодговоран однос према њој.

 Моја друга заклетва као студента универзитета

Свестан обавеза грађанина Народне Републике Пољске свечано се заклињем да ћу:

  1. истрајно да стичем знање и вештине, припремајући се за рад на добробит социјалистичке отаџбине;
  2. да се бринем о достојанству студента и угледу школе;
  3. да поштујем школско особље и да се придржавам начела колегијалности;
  4. да поштујем прописе који су обавезни у школи.

 Моја  трећа заклетва као професора

 Заклињем се да ћу:

  1. савесно да вршим своју дужност професора – васпитача и заштитника омладине;
  2. свим силама да тежим развоју индивидуалности ученика као и сопствене;
  3. да учим и васпитавам млада поколења у духу љубави пре­ма отаџбини, поштовања Устава Републике Пољске, друштвене правде и слободе савести.

И шта онда?

Ако упоредимо три горе наведене заклетве, уочљива је чињеница да сам највише обавеза преузимао на себе као ученик (седам), мање као студент (четири) и најмање као професор (три). Наравно, то је питање тумачења. У стварности, као профе­сор, морам… Па да, свако има потребу да се мало потужи. То и  мени не да мира. Због огромне жеље – да се пожалим, полажем своју четврту заклетву:

Заклињем се:

  1. да од ученика не стварам исповеднике својих неуспеха;
  2. да омладину не оптерећујем фрустрацијом коју доживљавам због тога што сам професор;
  3. да не кривим ученике за то што не успевам да савесно извршавам обавезе професора.

Три приватне обавезе додајем трима заклетвама које сам пред наставним већем дао директору. Треба да испуним укупно шест тачака. Да бих носио исти терет као и ученици недостаје ми још једна. Остављам је проницљивости мојих васпитаника. Сигурно ће нешто да ми натоваре на врат. Тада ћемо сви бити равноправни. Подједнако оптерећени улазимо у трку. Спремни? Старт! Трчимо по ловорике у трци пољског образовања.“

Српски наставник нигде никакву заклетву не изговара, али кодекс може бити и неписан. Сугурно је да се сваки наставник држи и неписаних норми и идеала. Српски наставниче, уђи и ти у трку – предложи и разради заклетву наставника.

Advertisements

6 responses

  1. „Заклињем се да ћу савесно да вршим своју дужност професора – васпитача и заштитника омладине.“ Ово је довољно. Али је много теже питање: шта подразумевамо под дужношћу васпитања?

  2. Заклињем се да ћу се увек трудити да у ученицима видим децу и гледам на свет кроз њихове очи.

  3. Ксенија Суђић | Одговор

    Заклињем се да ћу:
    1. увек размишљати да испред мене стоји особа (ученик)са свим својим врлинама и манама, као што сам то и ја
    2. се трудити да ученицима буде максимално јасно оно шта предајем, па макар то морала до бесвести да понављам
    3. развијати коректан однос са ученицима
    4. покушавати да откријем њихове таленте везане за предмет који предајем
    5. увек размишљати да су и то нечија деца и да због њих неко брине, стрепи, устаје ноћу и бди
    6. развијати љубав према књизи
    7. терати их да размишљају својом главом и критички се односе према стварности

  4. Не заклињем се! (Бојим се, слагаћу, како бих се уклопила у модерне, толерантне, глобалне и ко зна какве токове.) 🙂 С друге стране, нагласак је на тимском раду. Моја би заклетва била заклетва појединца…

    Радим, трудим се… Дела говоре за себе, бар говоре онима који их виде.

    Ми заклетву немамо, чак кажу, ни професију.

    Они који заклетву имају, често је се не држе!

    Ваљда је то земља Србија!

  5. Моја, лична заклетва, без обзира на сва писана и неписана правила је да ћу се увек трудити да пружим свој максимум у раду, као и то да ћу покушавати да што више учим и радим да би свој рад са децом унапрадила. Општа заклетва…. То ми иде теже, ваљда зато што мислим да се неке ствари подразумевају!

  6. Радећи у школи никад нећу заборавити да радим у институцији, а нисам бејби-ситер сервис. Изнад појединачних потреба било својих, било ученичких, било родитељских, имаћу свест о општим интересима, колективном напредовању и идејама које превазилазе појединце. Неко то зове национални интерес, признајем, прилично непожељно код нас. Институције постоје да се појединац прилагођава њима, а не да се оне прекрајају по мери детета. Никада нећи сметнути ума да је дете мали човек и будући члан друштва,које ће и даље функционисати преко институција. Снижавање стандарда и подилажење уским интересима појединаца, не води остварењу и поштовању свачије личности, како се то погрешно сматра, него стварању неодговорне, лење личности, са нејасним представама о свом месту у целини.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: