Наставничка заклетва као вид жалбе

Обавезе се обично свечано дефинишу кроз заклетве. Пољски образовни систем има заклетве на свим нивоима и за обе циљне групе у образовању: за ученике и за наставнике. Овако те заклетве наводи и проблематизује их Хентковски:

„Давао сам заклетву више пута

 Моја прва заклетва као ученика средње школе

Свечано се заклињем да ћу:

1. да чувам морална и грађанска начела достојна ученика Народне Републике Пољске;
2. систематски и вредно да стичем знање ради одговарајуће припреме за студије као и активно учешће у изградњи социјализма;
3. строго да поштујем школске прописе као и одлуке највиших органа;
4. да исказујем дужно поштовање према школским властима и да се пристојно понашам према професорима и свима запосленима у школи;
5. у свом понашању да избегавам све што би могло да наруши углед школе и достојанство ученика;
6. да се придржавам начела заједничког живота;
7. да чувам школску имовину и да спречавам неодговоран однос према њој.

 Моја друга заклетва као студента универзитета

Свестан обавеза грађанина Народне Републике Пољске свечано се заклињем да ћу:

1. истрајно да стичем знање и вештине, припремајући се за рад на добробит социјалистичке отаџбине;
2. да се бринем о достојанству студента и угледу школе;
3. да поштујем школско особље и да се придржавам начела колегијалности;
4. да поштујем прописе који су обавезни у школи.

 Моја  трећа заклетва као професора

 Заклињем се да ћу:

1. савесно да вршим своју дужност професора – васпитача и заштитника омладине;
2. свим силама да тежим развоју индивидуалности ученика као и сопствене;
3. да учим и васпитавам млада поколења у духу љубави пре­ма отаџбини, поштовања Устава Републике Пољске, друштвене правде и слободе савести.

И шта онда?

Ако упоредимо три горе наведене заклетве, уочљива је чињеница да сам највише обавеза преузимао на себе као ученик (седам), мање као студент (четири) и најмање као професор (три). Наравно, то је питање тумачења. У стварности, као профе­сор, морам… Па да, свако има потребу да се мало потужи. То и  мени не да мира. Због огромне жеље – да се пожалим, полажем своју четврту заклетву:

Заклињем се:

1. да од ученика не стварам исповеднике својих неуспеха;
2. да омладину не оптерећујем фрустрацијом коју доживљавам због тога што сам професор;
3. да не кривим ученике за то што не успевам да савесно извршавам обавезе професора.

Три приватне обавезе додајем трима заклетвама које сам пред наставним већем дао директору. Треба да испуним укупно шест тачака. Да бих носио исти терет као и ученици недостаје ми још једна. Остављам је проницљивости мојих васпитаника. Сигурно ће нешто да ми натоваре на врат. Тада ћемо сви бити равноправни. Подједнако оптерећени улазимо у трку. Спремни? Старт! Трчимо по ловорике у трци пољског образовања.“

Српски наставник нигде никакву заклетву не изговара, али кодекс може бити и неписан. Сугурно је да се сваки наставник држи и неписаних норми и идеала. Српски наставниче, уђи и ти у трку – предложи и разради заклетву наставника.