Супкултурне групе у пољској гимназији

Какве је групе приметио наставник

„Још смо далеко од Њу Орлеанса, али већ се види да у школи постоје поделе. Неко је будиста и медитира. На ходнику седи у положају лотосовог цвета и не реагује на осмехе другова. За њега се наводно интересује ШКС (Школски клуб скинхедса). Међутим, панкера има више. Не дозвољавају да се чудак дира. Нешто друго су окршаји навијача. То је њихова ствар. Кога се то тиче, кад и извиђачи слежу раменима. Само не у школи. У школи могу да делују припадници Оазе*. Има толико празника да увек добро дођу. На Бадње вече запевају, за Ускрс накувају јаја. Анархисте боље да не дираш, јер њих ништа не дотиче. На моје примедбе су равнодушни. Па и ја носим панталоне на кант. У најбољем случају, могу да ми се ругају због Канта. Сигурно да и тако ништа нећу да разумем. Имам преко тридесет година. Можда ће да ме прихвате хевиметалци или рокери. Код њих увек има доста олдбојса. Једног сам упознао. Професор из Немачке. Минђуша у уху, тетоважа на руци.

            – А ти – пита ме – јеси ли бар еколог?

            Еколог међу житељима блокова? Како бих ја с њима разговарао? Не могу. Раније ме је привлачио реге, али сам оћелавио, па не иде. Уосталом, могу да будем шта год желим. То ми дозвољава устав: „Свакоме се гарантује слобода мишљења“. У школи слобода свих значи неред, те није дозвољено. Нема супкултуре. Званично. Сви радимо тајно. Своји познају своје. Свакодневно идемо у школу прерушени. Нажалост, репери почињу дан техно музиком. Таква музика трешти средом. Права дискоманија. Шта с тиме да учиним? Непотребно се трудим, јер у четвртак ће да одјекује „Нирвана“. Али, шта имам од тога? Ни то није мој стил. Трпим због тога, али нисам једини. Сви се кријемо. Нико нас није приморао да дођемо у ову школу. Сами смо дошли. Штавише, ја сам читао уговор и слушао какви су обичаји у овој школи.1 Право из уста директора. Ништа није помогло. Свог стила нећу да се одрекнем. Радим, али сам свој. То ме повезује с ученицима. Припадамо различитим групама, али се трудимо да будемо своји.

            – Шта си? – опет ме пита Немац.

            – Свој сам на своме. То је моја супкултура.

            – Само ти минђуше недостају.

            – Али, имам спреј.

            – Шта ћеш с њим да урадиш?

            – Да пишем графите у дневнику.

            Исписујем графите у дневнику. Уписујем тему одељењске наставе „Жеља за припадањем некој групи је природни саставни део развоја младог човека“. И потпис. Моја шкработина. Нико неће моћи да је прочита. Истакао сам се. Већ сам завршио час о супкултури. Посматрам своје ученике. Видим како се труде да се истакну. Ја морам да их разликујем. Морам да пожурим. Иначе, потражиће алтернативног васпитача – улицу.“

Супкултурне групе очима ученице

            „На моју молбу Патриција саставља извештај о супкултури. Никога нећу да одам. Стало ми је да сви схвате право стање ствари. Па у нашој школи нису сами месечари који несвесно иду у школу и изигравају ученике. Већина је отворена на унутрашњи зов супкултуре и ја морам да знам шта уз то иде. Не плашим се људи које познајем. Више волим да знам с ким имам посла и онда знам како с тим човеком да разговарам, шта га нервира, чиме могу да га одбијем. Извештај је веома занимљив, нарочито закључци. На основу њих могу да градим тематику за одељењску наставу.

  • У школи влада неколико гвоздених правила која се односе на одевање и шминкање: није дозвољено лакирање ноктију, фарбање косе, забрањено је тетовирање, ношење одеће или накита који одређују припадност некој супкултури и слично. Иако се ови прописи односе на ученике и професори својим изгледом морају да дају пример омладини.

 Закључци из извештаја о супкултури у нашој школи

  1. Постоји велика група ученика која припада депресивним супкултурама и отуда би требало да се уведе антидепресивна превентива која спречава самоубиства (на ову чињеницу морају да обрате пажњу и професори).
  2. Ученике треба упознавати с идеологијом опасних супкултура и упозоравати их да се не поистовећују са супкултурама за које немају потпуне информације.
  3. Треба обратити пажњу на опасне појединце и штитити од њих остале ученике.
  4. Велики део омладине који припада супкултурама седи „на зидићу“ или стоји „испод зида“, мало се креће. Отуда, понуда спортских активности мора да буде разноврснија (теретана, кошарка, фудбал и слично) и све треба подстицати на активно бављење спортом.
  5. Део ученика припада супкултурама које придају значај физичком развоју и не поистовећује се с идеологијом групе.
  6. Због забавног стила живота омладине предлаже се да се уве­де превентива против алкохола и никотина и да се појача приступ информацијама о венеричним болестима, сиди и раном материнству.
  7. Због великог интересовања за музику треба задржати радио-центар и  водитеље упознати с музичким наклоностима ученика.
  8. Део омладине не припада ниједној супкултури. Чудно понашање неких ученика може да се објасни обичном потребом да се разликују од гомиле и скретањем пажње професора и других особа на себе.
  9. После укидања забране ношења фризура, одеће и накита, карактеристичних за одређену супкултуру, само би се мали проценат омладине одлучио на драстичну промену изгледа.
  10. У школи није утврђено присуство расистичких супкултура, једино се примећује симпатија према таквим групама.

Закључци су обрађени на основу извештаја „Супкултуре омладине у нашој школи“. На молбу професора етике, извештај и закључке сачинила је Габи. Наредног дана покушавам да с младима поразговарам о супкултури.

 Због чега људи желе да припадају неким групама?

            – Кад за нешто замолим – одговара дечак у војничким панталонама – никад нисам наишао на одбијање. Други ме сматрају нулом.

Advertisements

2 responses

  1. Обратите пажњу на закључке ове ученице о потреби да се унифицирамо у неки стил облачења и припадамо некој групи.

  2. „Чудно понашање неких ученика може да се објасни обичном потребом да се разликују од гомиле и скретањем пажње професора и других особа на себе.“
    Овај Патрицијин закључак може да објасни потребу припадања некој групи, али пре саму потребу да се другима представљаш као члан неке групе. Саму потребу припадања групи ја тумачим као човекову насушну потребу за заједницом са другим људима. Ми на часовима веронауке често говоримо о томе да је човек биће заједнице; нпр. кад се молимо сами не говоримо „Оче мој“ него увек „Оче наш“, јер када смо и физички сами, нисмо у духовном смислу, већ смо увек и на сваком месту чланови једне заједнице. За хришћане то је Црква, за неког секта, за неког партија, за неког група репера или не знам ни ја чега већ.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: