Даријуш Хентковски
Током пројекта, уз помоћ Славице Прпе, наше суграђанке и бивше ученице ОШ „Свети Сава“ и гимназије, која живи и ради у Кракову, успоставили смо контакт са аутором књиге Даријушом Хентковским. Вољан је да нам у једном електронском интервјуу одговори на питања која му поставимо.
Осим књиге, за питања и боље познавање аутора може вам помоћи пољска Википедија:
http://pl.wikipedia.org/wiki/Dariusz_Chętkowski
Уколико вам је пољски језик проблем, Славица Прпа се потрудила да преведе на српски основне податке са Википедије: Даријуш Хентковски (рођ. 1970. у Славну) – писац, публициста и полониста у XXI гимназији општег смера „Болеслав Прус“ у Лођу. Апсолвент је на Одсеку за пољску филологију и филозофију на Универзитету у Лођу. Студирао је и историју уметности. Објавио књиге Из школе. Да ли ученика пустити с ланца?, која представља записе његових разговора са ђацима о школи. Исту проблематику обрађује у књизи Л.д.д.њ. Осиромашена генерација. Године 2007. се појавио његов роман писан у сарадњи са ученицима Последњи викенд, који говори о лођском гимназијско-студентском окружењу. Објављује фељтоне у „Газети виборчој“ и стручним часописима („Глас наставника“, између осталих). Као коментатор образовног система у Пољској гостује и у другим медијима. Пише Белфер блог за недељник „Политика“.
Погледајте на Гугловој мапи градић Славно.
Можемо сазнати шта данас размишља и пише Даријуш Хентковски на свом блогу. Преводе два последња чланка такође је сачинила Славица Прпа, па их урађујемо овде. И на блогу Хентковски пише о свакодневним и општим питањима школства у Пољској. Можете прочитати последња два чланка о безвољности у школи и проблему нерада и отпуштања у школама и пољском друштву
А имамо преведен и интервју односно одговоре на питања пољских читалаца аутору:
У коментарима поставите питања што пре да бисмо их могли послати.
Дејана Миљић
igordoric
Ивана Пилиповић
ksenijavujinovic
majazilic
Милица Мајкић
nikolaknelejdc
Stefan Gužvica
Tara Pogančev
Славица Јурић
Смиљана Живолић
Тијана Лајић
Василиса
Стеван Јурић
Ксенија Суђић
Бити медијски писмен 
Српски преводилац и рецензент књиге назвао је 2. део ваше књиге предавањима од крви и меса. Ваше су идеје актуелизације досадних лектира сјајне. Међутим, да би ученици написали онакве саставе, поиграли се вечним темама Библије или Достојевског, претходно је потребно да читају та дела. И не само то, да би о неким темама расправљали и успостављали паралеле, потребна је и општа култура (рецимо, филмска). Код нас у Србији, зато што је лектира досадна, неће ни да је читају. Како постижете то да ваши ученици, ипак, читају лектиру, и да гледају тзв. уметничке филмове? Оценама или неким суптилнијим начинима?
Мислите ли да вас ученици више цене и да ли имају више воље за учење након толике ваше бриге да се отклоне сви недостаци наставника?
– Како сачувати ауторитет потпуним „огољавањем“ наставника?
– Да ли је за вас учење, у суштини, присила или не?
– Осећате ли некада да што се ви више трудите да ученицима изађете у сусрет, они вас све мање цене? Чини ми се да боље пролазе они наставници који су јако строги, не баве се дечјим осећањима и потребама, они који вређају. Више се цене и ђаци сматрају да се код њих „научи“.
Што се тиче начина предавања пољског језика и књижевности које сте приказали у 2. делу књиге, да ли су они искључиво ваша идеја, или сте их добијали и од других колега, из Пољске или из света (помињали сте америчке педагоге)?
Комуницирате ли с ученицима електронски? Како реагују на такав вид комуникације? Устручавају ли се? Користите ли електронско учење? Мислите ли да је то будућност образовања? Или је то можда крај школе? Уколико користите било који вид електронског учења, какви су ефекти у поређењу са класичним часовима, уживо?
Да ли је школа изгубила васпитну улогу? Шта бисте пре рекли: да утичете на васпитање својих ученика или да они преваспитавају вас?
Уколико бисмо успели да са пољском амбасадом уприличимо ваш долазак у Србију, да ли бисте нам дошли у госте? Уколико сте вољни, које би вам време највише одговарало?
Вођени вашим примерима како досадне лекције приближити младима, у нашем пројекту (медијски приказ ваше књиге) наставници су се послужили темама које су нама блиске да би нас навели на тему коју обрађују. Да би нас заинтересовали за пољско-српске везе упутили су нас на једну нашу рок-песму „Пољска у моме срцу“ која говори о немирима у Гдањску 1980. Ту песму, као и групу, јако волим. У њој један стих гласи „Пољска никад није дала квислинга“. Занима ме да ли је то историјска чињеница или песничка слобода?
Можете и сами чути песму на страници о Пољској коју смо уредили:
https://internestbp.wordpress.com/%d0%b8%d0%b7-%d1%88%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b5/
Да ли мислите да Ваша књига може утицати на неке наставнике или ученике,у смислу да ће се они променити на боље када виде како су се неки проблеми ученика/наставника решили у Вашој књизи?
-Како су наставници у Пољској прокоментарисали Вашу књигу? Да ли им је сметало што на неки начин критикујете њихов рад (можда су се неки и пронашли у књизи), да ли им се свидела, какви су општи утисци?
-Да ли мислите да се електронским системом учења ученици на неки начин приближавају наставницима, односно да нису на неком „резервисаном“ контакту?
-Да ли је у реду да ученик изнесе своје мишљење које је другачије од мишљења наставника? Многи наставници то узимају као личну увреду или мисле да ученик жели да им се супротстави на тај начин, и ученика све време „закидају“ за оцену, на одговарању или при закључивању оцена.
Василиса, што се тиче трећег питања, да ли ти то износиш искуства из наше школе? Просто ми је невероватно. Знам да имате много више права у школи у вези са свим и свачим, па и у изношењу свог мишљења, него кад смо ми ишли у школу. А то није било баш јако давно. Данас су у свим школама већа ученичка права него права наставника. Какво мишљење се у нашој школи износи, а да утиче на смањење оцене из неког предмета? На часовима се управо негује толеранција и различитост мишљења. Тако се и креира критеријум. На мом часу ученици некад кажу да им је неко књ.дело одвратно. Поштујем то, али онда мора да ми објасни зашто. То је повод за дискусију. Не мора све да вам се свиди, и не треба.
Али, сигурно си била доста пута сведок бахатог понашања ученика према наставнику. Да ли сам у праву?
Било неких ситуација у којој се наставник разљути на коментар ученика, односно мишљење,али му није због тога баш смањивао закључну оцену. Има наставника који су једностано такви, углавном старији наставници, који сматрају да је поштовање према њима најважније.
Можда сам се требала, када сам писала питање, сконцентрисати на мишљење ученика и реакцију наставника на његово изношење, без давања примера.
Пиши без устручавања и без претеране концентрације (концентриши се на питање уобичајено). Мене је само фасцинирало да то постоји у нашој школи, а свакодневно сам сведок разних ситуација. Још једном, пиши слободно и износи своје мишљење, сигурно нећу ништа искористити против вас. И мене занимају заиста само искрени одговори. Највише што се тиче мене.
-Да ли Вас школски систем ограничава у раду?
-Да ли мислите да се положај ученика у школи променио у односу када сте Ви ишли у школу?
-Да ли су колеге са којима радите промениле став према Вама од објављивања књиге?
– Да ли сте имали отпора када сте уводили новине у наставу (на пример, када је реч о поређењу познатих филмова и класика)?
– Какав је став вашег школства када је реч о понављању разреда? Да ли су наставници „на удару“ што имају ђаке са недовољним оценама?
– Колико имате просечно ученика у одељењу? Колико Ви мислите да је оптималан број ученика у једном одељењу, а да настава добије на квалитету?
– Колико часова матерњег језика (пољског) имате недељно у школама? Да ли је то доста?
– Мислите ли да, у глобалу,ученици имају добро мишљење о Вама, као професору и педагогу?
За мене је ваша књига мали дневник ученичких идеја и размишљања?
Коме је у оваквој школи лакше: ученицима или наставницима?
Разумела сам да књига критикује систем школства. Мислим да су се у тој критици највише пронашли наставници и, вероватно, увредили. Јесам ли у праву? Волела бих да чујем како су реаговали неки наставници, ваше колеге.
Да ли сте били у прилици да се са ученицима из ваше књиге сретнете касније, када су завршили школовање? Имају ли сада другачије мишљење од онога које су изнели у књизи?
Читајући Вашу књигу стекла сам утисак да је кључ успеха у раду са ученицима стално преиспитивање односа према ученицима као и начин предавања. Да ли то радите у потрази са савременијим приступом или сматрате да је промена добра сама по себи, односно бежите од монотоније у коју професори са искуством лако упадају?
-Шта мислите колико данашња школа припрема ученике за живот?
-Да ли имате стручна усавршавања током године, како су организована и колико сте њима задовољни?
– Како сте се осећали када сте сазнали да се неко, у Србији, на овакав начин бави Вашом књигом?