Филм

Слика у покрету

Било је логично да, кад је узнапредовала фотографија, следећи корак цивилизације буде слика у покрету. Филм, заиста, и није ништа друго до слика у покрету. Тачније, за нормалан, природан покрет – 24 слике у секунду. Стога су први филмови биле заправо пројекције слика у одређеном времену, од којих свака бележи по једну нијансу ситних промена у покрету. Ако има мање од 24 сличице у секунду, филм је убрзан и искидан (први, неми филмови), а ако има више, добијамо словмоушн тј. успорен снимак.

Први филмови су били документарни – снимане су сцене из живота. Пројекције филмови браће Лимијер о уласку воза у станицу и изласку радника из фабрике, говоре нам нешто о сензибилитету ондашњег човека, несвиклог на такву врсту „филмске стварности“. Наиме, кажу да су људи пројекцију пратили и до те мере се саживљавали са сликом у покрету, да су бежали да их воз не прегази. Већ шест деценија после тога стављају наочаре за 3 де пројекцију не би ли се што боље саживели са сликом на платну. Стари Грци су позориште пратили са оскудним бројем глумаца, где је врло важну улогу имао гласник, који доноси вести са неког другог места. Ако донесе вест да је војска изгубила рат, описујућу како је неки јунак погунуо, сви у публици плачу. Ми данас на филму гледамо до детаља муке неког јунака и успут  кувамо кафу, потпуно неосетљиви на бол оног на платну. Ако је негативац, чак и уживамо у његовим мукама, као да га лично ми кажњавамо. Да ли је то последица наше свести да филм није стварност или тога што смо отупели, велико је питање? Старогрчки човек је много пута гледао и слушао истог глумца, који се на његове очи само заогрне другом кожом и буде неко други, како доноси немиле вести, и сваки пут је потрешен. Али није гледао по сав дан разне реалистичне сцене те био тако презасићен њима да га ништа више не може потрести. Можда смо, ипак, тупи, а не надмоћни.

Моћ пројекције и идентификације

Објашњавајући феномен филма и начин на који он комуницира с публиком. Један режисер каже да, гледајући филм, ми преживимо муке Јованке Орлеанке, страдамо са Христом, а на крају, ипак, устајемо живи и здрави, и ту је чар филма – преживимо, видимо, сазнамо, а остајемо нетакнути. Филм почива на две психолошке појаве природне за човека: идентификацији и пројекцији. Идентификација је процес поистовећивања са јунацима филма. Пројекција је приписивање наших осећања, мисли, тежњи и представа јунацима, догађајима филма. Процеси теку паралелно и у њима се крију могућности за манипулацију. Отуда сте на страни јунака, који је, здрав разум говори, негативац, непоштен и неморалан (рецимо, гангстер). Отуда се деци бране поједини филмови, и то институционализовано, одређени филмови – постоји опасност за непожељну идентификацију и пројекцију. Отуда неке компјутерске анимације, научно доказано, могу погубно да утичу на ментално здравље деце, јер су деца овим процесима најподложнија. Компјутерске анимације помињемо у филму јер анимирани филм јесте врста филма, а то што је направљен рачунарски, не лишава га његовог порекла – филмског. И цртани филм је врста филма. Путем цртаног филма, који обично сматрамо безазленим, може се утицати на децу. Ако јунак који је усмрћен, у цртаном устане, наивна дечија свест повезује да се то може догодити и у животу. Да не говоримо колико насиље или девијантан хумор могу утицати на децу да усвоје модел понашања по којем силом и потсмехом решавају проблеме и комуницирају с другима…

 Акциони филм у замену за сопствену немоћ

Да ли су одрасли лишени манипулације само зато што немају наивну дечију свест? Наравно да нису, само су начини манипулације суптилнији. Колико сте се пута питали зашто је на плакату филма разголићена глумица кад таквих сцена, заправо, нема на филму? Да би се привукла публика чији укус воли такве сцене. Ко му је изградио такав укус? Многи други такви филмови, зар не? Зар то није моћно средство манипулације кад ти изгради укус да волиш акционе филмове, за које знаш да су очајног квалитета и да ништа од тога не би могло бити остварено у животу. Ти ћеш рећи – ја се само одмарам уз такве филмове, али психолози кажу да си ти у бити немоћан човек, па се пројектујеш и преузимаш ствар у своје руке, убацујеш се у акцију преко филма – зато га гледаш. После тога, у свом животу још си мање спреман да се активираш. Или, зашто неки воле мелодраме? Можда зато што у њима има љубави које у животу немају? Без обзира шта ми мислили, историја филма показује да је он моћно средство пропаганде и манипулације. Пропаганда је најочигледније средство којим се сликама у покрету жели утицати на друге, било да је пропаганда политичке или неке друге природе, било да је филм документарни или играни. Али, и ако једна државна ТВ станица непрестано даје  филмове бе-продукције (уметнички безвредне) она жели утицати на свест и укус својих држављана у смислу да им снизи критичку оштрицу, естетска мерила, јер таквом публиком је лакше манипулисати и на свим другим плановима, па и политичком. Када је 1999. почело бомбардовање, РТС је одмах пустила филм „Бој на Косову“, који је добар филм јер је литерарни предложак одличан, али је у том тренутку намера била манипулативне природе – јачање патриотске свести.

Уметност или само бизнис

Као и за остале медије, да бисмо били медијски писмени и имали критички однос према филму, потребно је познавати основне техничке могућности у настанку филма. Прегледом мапе сазнаћете те основне претпоставке, као и основне податке из развоја и историјата филма, филмским  жанровима и врстама, областима употребе и начинима манипулације.

Поред шест уметности, данас је већ општеприхваћено да се филм сматра седмом уметношћу, која у себи обједињује свих шест уметности. Но, као и у осталим уметностима, није свако остварење уметничко. Уметнички филм некада се обрађивао у настави српског језика у српским школама, а данас не. Мерила за оцењивање филма као уметничког, такође, изграђујемо медијском писменошћу. Као и у књижевности, у филму говоримо о филмским класицима или култним филмовима. Иако је филм тимски рад многих аутора и филмских посленика, као аутора филма сматрамо редитеља јер он обједињује у целину све елементе филма:од  сценарија до монтаже. У мапи су дати најбитнија ауторска имена чувених редитеља у историјату филма. Готово сви њихови филмови спадају у класична филмска  остварења и проучавају се на филмским и глумачким академијама.

Мапу отворите и прегледајте овде. Ресурсе у мапи отворите кликом на иконицу у облику, затим на наслов који се испод иконице појави. Међу ресурсима има фотографија и примера филмова.

О филму можете сазнати више преузимањем чланка из књиге Pars pro toto (Део за целину) аутора Градимира Стојковића: Филм и Дејана Косановића: Филм и кинематографија

ПИТАЊА  И  ТЕЗЕ  ЗА  РАЗГОВОР

  1. Наставници вам бране да уместо читања лектире погледате екранизацију (филм снимљен по књижевном делу), што је вама много брже и лакше. Шта мислите зашто је то тако? Може ли се према класичном књижевном делу снимити филм истих ументничких домета? Ако си гледао неку екранизацију, и читао то књижевно дело, објасни на примеру своју тврдњу.
  2. Формирај листу од пет култних филмова, коју су, по теби уметнички, и кратко образложи зашто сматраш да су уметнички.
  3. У многим озбиљним земљама постоје институционалозована тела која се баве цензурисањем филмова и оцењују да неки филм не сме да се нађе на тржишту, или да га не могу гледати деца одређеног узраста. Који би ти филм цензурисао и зашто?
  4. Вероватно си гледао/ла филм о Хари Потеру. Шта је, по твом мишљењу, пропаганда у том филму тј. шта он  жели афирмисати? Чиме тај филм може негативно да утиче на младе?
  5. Да ли филм бира тебе или ти бираш филм?! Гласај по чему ти бираш филм који ћеш гледати. Можеш користити највише два одговора.

 

       6. Који ти филмски жанр волиш да гледаш, зашто? Образложи.

       7. Можеш ли да наведеш неки филм у коме си препознао да си се пројектовао или идентификовао. Који је то филм и са чим или ким си се пројектовао или идентификовао?

          8. Погледај инсерте из три филма: „Богови су пали на теме“, Снупи“ и „Идемо даље“. Одговори којој филмској врсти припадају и какву информацију и сазнање ти преноси сваки од њих.

 

         9. Сада пажљиво погледај једну сцену из филма „Одисеја 2001“, једног од култних научно-фантатсичних филмова Стенлија Кјубрика, снимљеног по књизи Артура Кларка. Сцена коју гледаш представља најдужи рез у историји филма.

 

Зашто је то најдужи рез?

  • Редитељ филма је најдуже размишљао како да повеже две секвенце.
  • Повезане су две секвенце с најдужим филмским временским размаком у односу на реално време.
  • Овај рез је најдуже монтиран да би се добио прелаз са једног на други кадар.

Поступком довођења у везу почетне сцене са мајмунима и завршне са свемиром, каква порука нам је пренета? Покушај то образложити без обзира на то јеси ли гледао филм или ниси. О филму се обавести на Википедији:

 

Advertisements

18 responses

  1. Наставници не дозвољавају да филм замени књигу јер нису ни свесни да филм може да човеку допринесе и више него књига! Мисле да је филм „скраћена“ верзија књиге, и да нема толико детаља као у књизи. Ја се слажем да је књига мајка знања, али (опет кажем), ми живимо у 21. веку! Филм можемо изнова и изнова премотавати, занимљивије је. Док читамо књигу, у глави нам се ствара слика – то су стручњаци пренели у дигитални формат – филм! Књиге излазе полако из моде (неки људи то мисле, а неки људи знају да је тако ал’ не желе то да прихвате). Из личног примера: Док нисам имао интернет (прва 4 разреда), читао сам лектире из књиге. Касније, када сам усавршио коришћење истог, лектире сам читао на Интернету! Исти садржај, исто све. Али лакше ми је прочитати на интернету него седети и читати књигу. Ту још један плус дајем дигиталним медијима, јер ако неко има лошији вид, може да зумира текст колико хоће и да све лепо види 🙂

    Никола Шкорић

  2. Шта значи фраза „Ми живимо у 21. веку“? Ако живимо у 21. веку не значи да редитељ треба да нам формира представе, ствара слике и доживљаје о прочитаном. Свака екранизација управо то ради: уместо аутентичног доживљаја, потура нам визију и доживљај редитеља, сценаристе, глумаца… Питање екранизација можемо и овако посматрати: „Види ти, фрајера (редитеља), он прочитао и снимио филм, а ја да не прочитам и о томе ниједну своју слику?! Е, па неће моћи! Имам и ја и главу, и имагинацију и очи.“ Не траже наставници да читате књигу,па после, ако желите, да гледате екранизацију, зато да би вас мучили, него да не бисте гледали на свет уметничког дела туђим очима и мислили туђом (редитељевом) главом, кад можете имати своје, аутентично размишљање, визију и доживљај. Слажете ли се да се о томе ради?

  3. Ово што Никола Шкорић пише је заиста велики проблем ђака и младих, уопште. Вреди ли се питати ко је ту крив и да ли смо морали да паднемо тако ниско? Кривица потиче од свих нас. Вероватно прво потиче од родитеља, који да би имали барем мало слободног времена и мира кад се врате кући с посла, укључе деци телевизор и пусте да их забавља, што би Милица Новаковић рекла, виртуелна гувернанта. А она је сурова. Пласира деци пуно шарених, брзих слика и дечји мозак, уместо да се развија постепено, он се умртвљује због сервираних, готових слика. А познато је да деца највише памте и уче у периоду од три године до пет година. А како наша деца проводе време у то доба? Уз телевизор и наравно, игрице на рачунару. Наравно, највише њих на оним „пуцачким“ игрицама. Да ме неко не би погрешно схватио, рачунар треба да се користи и фантастично је што постоји! Али, треба га дозирати, као и све у животу. Треба да буде заступљено и нешто „споро“, нешто што треба замислити, уживети се, покренути „мале, сиве ћелије“, а то би била, на пример, књига. Али, наши омладинци нису нато навикли. Виртуелна гувернанта их је навикла да добијају брзе, већ „сажвакане“ информације, без напрезања мозга. Кад дођу у школу, све им је споро и тешко јер треба да напрегну мозак и нешто замисле, размисле, доживе.
    Али, није ни ту крај нашим мукама. Слажем се да је избор лектира у школи у већини случајева застарео и незанимљив. Нека дела су и мени, као наставнику, досадна и превазиђена. Али, охрабрује то што на многим семинарима, додуше стидљиво, добијамо полако зелено светло да и сами помало „убацимо“ нешто мимо програма, а све у циљу да заинтересујемо децу за књигу. Неке лектире нису ни прикладне за узраст деце која треба да их прочитају. Сећам се да Ану Карењину, не да нисам разумела у другом разреду гимназије, него је заиста смешно какво сам мишљење о њој имала са шеснаест-седамнаест година. Па, дете у то узрасту у њој види своју маму и тако размишља о њеним поступцима. Сећам се свог откровења када сам књигу поново читала на факултету! А нарочито сад да је прочитам, када је она, отприлике, била мојих година. Ппрочитаћу поново и страшно сам радознала да сазнам како данас размишљам о њој! А гледала сам и филм. Ни близу онога што се налази у књизи. А о доживљају да ни не причам. На филму сам добила доживљену, „сажвакану“ мисао редитеља! Видела сам у 90 минута како је он доживео књигу и скратио је тамо где ОН мисли да треба!? Да ја снимам филм, он би скроз другачије изгледао, а гледаоци би добили другачији утисак о књизи (то само важи за оне који не читају).
    Средњошколци, немојте да се пређете и одгледате филм „Сеобе“, а да не прочитате књигу! Крај филма је потпуно другачији него што је то замислио Милош Црњански! А редитељ на то има право јер екранизује свој доживљај и своје жеље.
    Све у свему, књига, филм, и сви остали медији треба да се преплићу у нашим животима, а не да будемо једнострани јер је то погубно за сваки сегмент у животу, сваког од нас!

  4. Ја такође мислим да филм, у највећем броју случајева, ограничава гледаоца у смислу да му намеће слику, представу како је изгледало нешто што је описано у књизи. Мислим да увек треба прво прочитати књигу, а потом гледати филм. Пре неких 20-ак година у црквеној сали у Бачкој Паланци била је организована пројекција једног аматерског документарног филма који је говорио о Светој земљи – Израелу. Филм је снимао један ходочасник, а свештеници су хтели да филм погледају они који никад неће имати прилику да посете места на којима је Господ Исус Христос живео. После пројекције пита свештеник једну старију жену како јој се допао филм, а она, са неким разочараним изгледом лица, одговара: „Ја сам то све много лепше замишљала“. Хоћу да кажем да наша машта, наша представа о тексту који читамо често буде много лепша него представа коју нам нуди режисер. Наравно, то није правило.

  5. Листа 5 култних филмова:
    1. Сибирски берберин
    2. Последњи кинески цар
    3. Амадеус
    4. Маратонци трче почасни круг
    5. Сабирни центар

  6. Ја бих цензирисао све филмове у којима има превише насиља, то јест оне филмове у којима се јунаци олако одлучују на насиље. Мислим да је разлог за појачано насиље у нашем друштву, међу младима, управо чињеница да кроз филмове виде, науче, да је насиље начин за решавање проблема.

    1. То је и научно доказано. И не само филмови, него и други садржаји са медија утичу на степен насиља. И не само на степен насиља, него и на све друге облике непожељног понашања. Такође и на систем вредности.

  7. Види се да је филм моћан медиј и по овом блогу. Прво, ово је најдужа лекција и има највише питања и теза за размишљање, изјашњавање, проверу медијске писмености. Други показатељ је то што има највише коментара, засада. Према филму сви имамо некакав став. Охрабрујем младе да се не плаше да изнесу свој став.

    1. Проблем је што многи не практикују филм као неку врсту учења,занимљиво би било ако постоје књига и филм на исту тему,да гледамо неке инсерте из филма на часу,а да претходно и прочитамо лектиру по којој је урађен тај филм јер онда можемо да коментаришемо о разликама и упоређујемо оно што смо ми замислили док смо читали књигу са идејом која је претстављена филмом јер нико не замишља исто ликове,догађаје места итд…Мислим да неки треба коначно да прихвате да нам медији и могу помоћи ако их користимо у добре сврхе…Зар не?

  8. Јако ми се свидео последњи задатак везан за најдужи рез. Нисам гледала филм, али из тог реза већ видим његову порууку. Мора да говори о напредовању људске расе од пећинског човека или мајмуна до човека који се винуо, и летелицама и умом, у космос, да га освоји и да га објасни. Према то је најдужи рез икада снимљен по филмском времену које приказано између две секвенце: праисторија и футуристичко доба стали су у свега минут реалног времена.

  9. Уместо култних филмова, пошто их имам много више од пет, навешћу култне режисере:
    Кишловскиј, Франсоа Трифо, Бертолучи, Михалков, Антониони, Куросава… Преко баре, англосаксонско подручје, може Питер Вир, а на другој страни Тарантино. Домаћи Горан Паскаљевић и Драган Кресоја.
    Филм бирам и по режисеру и по глумцима. Онда ми не треба критеријум жанра, мада не волим футиристичке филмове. Неке глумце волим да гледам, иако знам да то није гарант квалитета филма. На пример, такав је Ким Вајлдер или Де Ниро или Џесика Ланг. По некима, опет, досад нисам омашила, на пример Џероми Ајронс.
    Ретко кад ме привуче приритетно жанр. Можда једино драма, али одустанем кад видим да не ваља. Осим драме, волим историјске филмове, па и историјске спектакле, поготово витешке. Омнибуси су ми увек највећи изазов, то обавезно гледам јер је техника изузетно провокативна и обећава. не сећам се да сам гледал омнибус који није ни за шта. Волим да погледам римејк већ снимљених филмова, то је увек добра вежба за поређење. Слично је и са екранизацијама и биографским филмовима о славним људима, наравно, под условом да сам претходно читала књигу тј. обавештена сам о личности. за разбибригу волим трилере и тзв. мафијашке. Не волим футуристичке, а мрзим хороре.

  10. Што се тиче екранизације књиге, филмови често нису доследни радњи књиге. Или убаце неке ствари или избаце друге.

    Када гледам неки тужан филм, некад се стварно сажалим над неким, до те мере да скоро заплачем. Међутим, увек се нађе неко да ми каже да филм није стварност, то је само прича. Али шта да је стварност? Има филмова који су рађени по истинитим причама.
    „Објашњавајући феномен филма и начин на који он комуницира с публиком, један режисер каже да, гледајући филм, ми преживимо муке Јованке Орлеанке, страдамо са Христом, а на крају, ипак, устајемо живи и здрави, и ту је чар филма – преживимо, видимо, сазнамо, а остајемо нетакнути.“ Ето, то је разлог зашто нам се филм свиђа.

    „Хари Потер“ је један од филмова које увек са задовољством погледам! Жељно чекам тренутак, када ће изаћи наредни део, па да се са друштвом запутим у биоскоп. Он је јединствен. Када се појавио први део, пре неких 7-8 година био је један од ретких филмова тог типа. Ту су деца нашег узраста, школа, наставници и то све у новој димензији. Из дела у део се решавају загонетке, да би се на крају дошло до коначне. Данас сличних филмова има много, али су све то често копије и неозибљне заврзламе. Веома ми је необично то, да су ми ти филмови бољи од књиге о Потеру. Књиге су предугачке, јако напорне и често неразумљиве, док је све то на филмском платну једноставније за праћење, са сјајним ефектима магије коју доживиш свим чулима.

    1. Питање је било шта је пропаганда у филмовима о Хари Потеру, шта они желе афирмисати и како утичу или манипулишу децом и младима. Василиса, ти си писала нешто друго. Покушај да размишљаш и другачије без обзира на то што у тим филмовима уживаш.

  11. 5. Прво што ме привуче јесте назив филма. Ако је назив досадан или нејасан, нећу га ни гледати, а ако буди у мени неку радозналост и осећај да је то добар филм онда га погледам. Мислим да се ту не зна ко кога бира-филм мене или ја филм. После назива, обратим пажњу на глумце. Ако глуме неки популарни и одлични глумци, онда је филм вероватно добар.

  12. „Снупи“ је анимирани филм, „Богови су пали на теме“ je документарни филм, а „Идемо даље“ је играни филм. Ваљда сам добро проценила. 🙂

  13. Гледала сам све делове филма о Хари Потеру. Ј. К. Роулинг је написала књигу, а не знам ко је режирао филм. И мени се више свиђа филм, иако ми је обично дража књига. Мислим да је режисер Харија покушао да деци (и одраслима) прикаже неки нови, магични свет, и тиме покуша да приволи гледаоце да се заинтересују за следеће делове филма, па и за књигу о Хари Потеру, играчке… Све је ти изрекламирао једним јединим филмом. И успело му је. Негативно у филму је то што би мала или лаковерна (или – медијски неписмена) деца могла да помисле да тај магични свет стварно постоји и пожелети да и они иду у магичну школу и имају исте „моћи“. Не би могли да се помире са чињеницом да је то све нечија машта. Вредности које филм нуди су сасвим другачије од оних у стварном животу. Може се десити велики раслорак између стварности и филмске стварности, а може и разочарење…

  14. 6. Највише волим да гледам акционе филмове зато што је радња занимљива и није досадна за гледање.

  15. Не могу уздвојити филм или лик из њега са којим сам се идентификовала јер ми се то дешава готово сваки пут када гледам било који филм. Чим ми се неки лик из филма свиди ја тражим његове особине које поседујем и ја. На часовима психологије учили смо одбрамбене механизме у које спадају и пројекција и идентификација. Они су кључни у правилном развоју личности тако да ако се поредимо са неким ликом у филму или књизи, то је нормална појава.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: