Дигитални медији

Дигитални медији су најмлађи од свих медија, па се стога називају још и нови медији. Њихов настанак везујемо за технолошку револуцију и појаву рачунара.

Дигитални медији су сви они који су настали у дигиталном технолошком окружењу и који се пласирају и конзумирају у дигиталном облику без обзира да ли су текстуални, визуелни или аудитивни.

Популарно гледано, категорије које се сматрају новим медијима су: Интернет, веб презентације, мултимедија, видео игре, ЦД-РОМ, ДВД и виртуелна реалност.
Дубље гледано, постоје многобројни телевизијски програми снимљени у дигиталном формату, који се касније едитују на рачунарима, као и филмови у којима се користи 3Д анимација и дигитално компоновање, тако да популарно виђење изгледа прилично ограничено. Савремени графички дизајн је незамислив без рачунара (компоновање текста, фотографија, илустрација, с циљем комуникације одређене поруке).

Како је настао Интернет

Интернет је реч која је настала од енглеских речи International Network и означава светску (глобалну) мрежу рачунара. Настао је шездесетих година прошлог века као резултат научних истраживања у подручју рачунарских мрежа и то за војне потребе.
Компанија BBN је уз финансијску помоћ ARPA направила “мали” рачунар- рутер који је послужио за успостављање тзв. арпанета. АРПАНЕТ је формиран у оквиру Министрарства за одбрану САД да би припадници војних и одбрамених снага комуницирали преко система повезаних рачунара. Деценију касније систем је отворен и за истраживаче, државне службенике и компјутерску индустрију. Употребом АРПАНЕТA корисници су могли међусобно да комуницирају на тај начин што су организоване неформалне расправе. Временом у АРПАНЕТ су се укључили и други корисници, а настајао је и велики број посебних мрежа. Први контакти преко Интернета били су углавном с образовним установама и одвијали су се преко електронске поште – имејла.

До револуције Интернета долази почетком деведесетих година 20. века, тачније 1993. појавом светске мреже (World Wide Web) који се данас сматра синонимом за Интернет.
Данас је Интернет присутан у свим подручјима деловања, од свакодневног пословања, школовања, па до коришћења у сврху забаве и релаксације.

Интернет као извор информација

Интернет није само медиј за пренос информација, већ и место њиховог похрањивања, можда и финално одредиште целокупног људског знања. Можемо рећи да је Интернет је најбогатија светска библиотека у којој је сабрана огромна количина људског знања и искуства. Он је доступан свима који имају рачунар, провајдерски приступ и онлајн адресу. Потребно је само у да у претраживач укуцате појам о коме желите нешто да сазнате и веома брзо ћете бити преплављени информацијама.
Међутим, природа светске мреже и њена организациона структура не воде довољно рачуна о истинитости, поузданости и доступности података. Због тога проблем истраживања путем Интернета није недостатак информација, већ управо супротно, њихово обиље у коме је тешко разликовати битно од небитног, поуздано од непровереног, неке информације могу бити и нетачне, застареле, или чак злонамерне.
Зато, у потрази за информацијама на Интернету будите пажљиви и водите рачуна о следећем:

 Бележите извор информација док их прикупљате
 Проверите идентитет аутора (име и презиме, област којом се бави, институцију у којој је ангажован)
 Проверите порекло и веродостојност информације
 Проверите датум и годину настанка информације
 Проверите коме је информација намењена
 Бирајте информације
 Одмерите њихову тежину и веродостојност
 Критички се односите према информацијама
 Упоређујте информације, систематизујте их, одвојите важне од мање важних
 Покушајте да формирате знања и судове на основу добијених информацијa

У дигиталним медијима, посебно при коршћењу интернета од велике је важности тзв. интелектуална својина и права, односно ауторска права. Можете преузети или отворити Мајкрософтову брошуру која гоори о тој теми:

Интелектуална_права

Интерактивне игре

Језик изражавања интерактивних игрица подразумева наративну структуру: заплет, јунаци, епизоде, механизми детекције, расплет, могућност више различитих завршетака. Оне садрже слику (дизајн колорит, костими, сценографија, осветљење…), филм и анимацију (играни или анимирани пролог и епилог, анимиране секвенце између појединих нивоа…), звук (музика, аудио ознаке за поједине играчеве акције, комуникација међу играчима…), инерфејс, атмосферу, игривост (функционално балансирани сви параметри игре, брзина и начин учења правила и стицања вештине, мотивисаност играча да игру изведе до краја, као и да је поново одигра).

Врсте интерактивних игара

Аркадне игре (платформе) имају једноставна правила и рудиментарну драматургију, а циљ је сакупити што више поена и уписати своје име на листу славних. Често имају веома софистицирану графику и звук, али они нису пресудни за игривост.

Авантуре нуде комплекснији наративни предложак и већи степен идентификације са јунаком, чије особине играч најчешће може сам да изабере (име, раса, класа, вештине…). Корисник напредује кроз игру решавајући низ главних и споредних задатака, а посебну вредност представља могућност заједничког играња више играча (мултиплејер). Атмосфери авантуристичких игара обично доприноси одличан визуелни дизајн и драматична музика.

„Пуцачке“ игре – најчешће су смештене у научно-фантастично окружење, мада има изузетака. Упркос једноставној причи, која се углавном своди на мотив освете или бекства из заточеништва, ове игре су веома узбудљиве, при чему се њихова игривост заснива на мултиплејер интеракцији, задатој виртуалној механици по којој се понашају објекти и јунаци, као и убедљивој атмосфери.

Стратегије, било да су потезне или у реалном времену равноправно могу бити реалистичне реконструкције историјских ратних сукоба, као и одигравање фантастичних битака. Успешно одигравање стратешке игре (за једног играча или за тим) зависи од играчевих способности у погледу располагања временом, ресурсима као и сопственим узбуђењем. Ове игре се често укрштају са жанром авантуре, а њихови креатори нарочито воде рачуна о прегледном, информативном и неометајућем корисничком интерфејсу, костимима војних јединица, сценографији битака, као и балансираним нивоима и вештачкој интелигенцији која управља противничком војском.
Игре симулације омогућавају играчу да виртуално доживи различите процесе (вожње, летења, спортског надметања, мендаџмента, живота…), најексплицитније га стављајући у положај одговорности – свака његова поједина одлука директно утиче на измене у виртуалном систему.
Логичке игре и у оф-лајн и у онлајн верзијама, најчешће су агресивно визуелно и звучно дизајниране, а усмерене су на логичке вештине – опажање, упоређивање, меморију итд..
Компјутерске игре су увек колективно дело дизајнера, психолога, програмера и стручњака за маркетинг. Играч радо пристаје на идентификацију са њеним јунаком, као и на правила која она задаје. Управо је систем правила суштина сваког играња: корисник тежи да превазиђе препреке и надигра противника – био он виртуалан, други играч или правило само. Игра је успешна уколико играч невољко излази из ње.


ПИТАЊА  ЗА  РАЗГОВОР

  1. Интерент је највећа светска библиотека која сваким даном расте. Да ли сте се некад запитали колико су поуздане информације које можемо пронаћи на њему? Како ти провераваш тачност и веродостојност тих информација? У којим ситуацијама ти је посебно битно да информације буду поуздане?
  2. Има ли, по вашем мишљењу, разлике између манипулације путем интернета и злоупотребе интернета? Наведите пример и једног и другог.
  3. Знате ли ко су аутори текстова које скидате са интернета? Да ли сте се запитали шта су ауторска права и зашто их је важно поштовати? Изнесите своје искуство, опишите ситуацију у којој сте испоштовали ауторска права. Такође, изнесите искуство кад сте их прекршили.
  4. Вероватно је свако од вас бар једном одиграо неку игрицу. Покушајте детаљно да опишете свој доживљај играња. Да ли сте били уплашени? Да ли сте лако успоставили контролу над понашањем компјутера? Да ли сте лако савладали правила? Да ли је искуство било узбудљиво?
  5. Погледајте видео запис који говори о игрици Seconde Life. Ова игрица која опонаша стварни живот игра се у целом свету. Спомиње се могућност њеног коришћења у едукативне (образовне) сврхе. Шта мислите о томе?
  6. Да ли су чуо за болестзависности од рачунарских игрица и интернета? Можда и сам познајеш неког у својој околини коме прети (или је већ има) таква болест зависности? Који су показатељи и сипмтоми такве болести?

 

10 responses

  1. Јесте, интернет је огромна библиотека. И заиста, тако брзо и лако можемо доћи до података. некако највише верујем Википедији када ми требају неки основни подаци о некоме. Форуме није лоше прочитати, али и ту има доста субјективног. Знам да и Википедију могу посетиоци да уређују, али некако мислим да неће макар ко приступити да је сређује.
    Што се тиче видео-игрица, јежим се од тога. Да се не бих понављала, то сам споменула у делу о филму.Својо деци строго контролишем време и игрице на рачунару. До сада су играли можда три врсте. Падам у замку околине јер се дете осећа изопштено у одељењу јер једино он не игра неке „пуцачке“ игрице и не може да учествује у коментарисању истих. Шта ту урадити?
    Баш сам им малопре забранила да играју до краја дана јер су после десет минута већ били „наелектрисани“ пошто нису прешли неки ниво у игрици. Старији је млађег гурнуо са столице и замало нисмо завршили на шивењу главе. А игрица, по мени, безазлена, али адреналин расте необуздано.

  2. Недавно сам завршила један велики научни посао. Наравно, интернетом сам се служила само да се припремим за одлазак у библиотеке и за обавештавање о неким темама. Ипак, у једној фусноти сам се послужила неколиким веб-адресама електронских новина. Кад сам после прегледала рад, видим да је тема тих новина заправо научни трач, и било ме јако срамота што сам уопште то и наводила, па макар и у фусноти. Нисам склонила, али се надам да на одбрани нико неће то приметити. Хоћу да кажем да интернет у озбиљним стварима заиста јесте само смерница до нечега што би требало да проверимо на много озбиљнијем месту. Доживљавам га углавном као неки бувљак или пијацу. Нађе се понешто квалитетно, али је већина садржаја бофл-роба. Оно што заиста ваља, није доступно без претплате. Боље онда отићи одмах у прави бутик. Библиотеку!

  3. 4. Слабо играм игрице. Не причињавају ми никакво задовољство, тако да се заиста питам шта други виде у игрицама. Дечаци из мог разреда углавном играју неке крволочне игрице, као што су кантери. Заиста не разумем шта је у тој игрици лепо-да убијаш друге људе? Те игрице подстичу онда и њихово агресивно понашање и покушавају стално да глуме виртуелне јунаке, а уопште им не стоји та улога. Ту уочавамо и идентификацију и пројекцију као у визуелним медијима, као и манипулацију.

    1. Ивана, мислим да није проблем у дечацима већ у људима који праве такве игрице и оне који дозвољавају да се те игрице пласирају на тржиште, интернет или на неко друго место где су доступни не само деци, већ и осталим људима… Ако су они болесни не морају своју болест да преносе на нас (болест користим у пренесеном значењу, односно мислим на зависност од компјутера и намерно стварање лоших навика и идентификација). Зар не?

  4. Морам рећи да сам у више наврата на интернету нашла нетачне информације, нарочито на Википедији коју може да уређује свако. У таквим случајевима, информације проверим у некој књизи. Веома је важно да информације буду тачне поготово ако радим на нечему везаном за школу.
    Манипулација интернетом је слична манипулацији путем телевизије и углавном се огледа у рекламама. Људи све више злоупотребљавају интернет нарочито кршењем ауторских права.

  5. Чула сам за болест зависности од рачунарских игрица и интернета. Било је периода када сам свака два минута трчала на интернет да погледам да ли ми је стигла нека порука на мсн-у или на фејсбуку.Сада сам то престала да радим. Познајем и много њих који су зависни од интернета. Мислим да је узрок томе губитак самопоуздања. Играјући игрице, замишљамо себе у улози виртуелног лика и постајемо као он. На интернету комуницирамо са виртуелним пријатељима, а на улици кад их сретнемо не знамо им се ни јавити. Сви мисле да је лакше комуницирати са „кутијом“ , него са човеком.

  6. 4. Јако слабо играм игрице. Они који је често играју не видим шта виде у њима. Неки кои играју неке агресивне игре као што су кантери, и остали …. Неки дечаци замишљају да су они ти ликови у стварности и често испољавају то на другима нпр. ударају се, задиркују…

  7. Ја мислим да постоји разлика између манипулације интернетом и злоупотребе истог. И рекламе на телевизији манипулишу људима преко реклама. Да ли то значи да злоупотребљавају телевизију? Ја мислим да не. Може неко и на интернету да рекламира нешто, што не значи да злоупотребљава интернет!

  8. Погледала сам прилог о Виртуелној амбасади Секонд лајфа. Није ми баш јасно. Ту је реч о виртуелном закупљеном острву и згради у којој се може учити. Тој амбасади можемо се обратити за помоћ. У њиховим игрицама нема непријатеља, него су намењене учењу. Не знам само да ли би такве игрице биле занимљиве нашим дечацима?!

  9. Не могу рећи да поштујем ауторско право. Интернет је место где се може свашта преузети бесплатно, готово све.
    Најчеште то право кршим када скидам музику. Музичар који је снимио ту песму, полаже ауторско право на њу. Односно, та песма треба да се плати при скидању са интернета, тако да део новца одлази аутору и да он заради на свом делу.
    Једна од злоупотреба је и када скинемо туђу слику, текст и сл. па другима то представљамо као своје.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: