ББП: Балкан-буре пропаганда

Бурек или пица

Анимација за и против бурека

anim

Бурек-тим у слага-слагалици

slag

Квиз без тачних одговора

Advertisements

Бурекографија и вебурек

Библиографију о буреку рађену на основу литературе у књизи радила је Вања Петковић у посебном веб-алату. То изгледа одлично и лако:

http://www.bibme.org/shared/xrrUU7vw3f

А веб-адресар свих места на вебу које смо истражили изгледа овако:

burekweb

Мапирање књиге Бурек.си

Ове године смо за медијско проширење одабрали књигу Бурек.Си?! словеначког аутора и „6 шешира за размишљање“. Ја сам читала другу књигу. Идеје из обеју књига мапирали смо уз помоћ мапа ума и концептуалних мапа. Ево како смо то учинили:

map

Извештај о супкултурним групама у гимназији

Пред собом сам имала изазован и занимљив задатак да у школи коју похађам, Гимназији „20. октобар“ уочим различите супкултурне групе које ме окружују.

  • ПАНКЕРИ

Једна од најстаријих подкултура која се појавила у Енглеској.  Већина се залаже за безвлашће. Углавном се препознају по излизаним кожним јакнама на које су закачени разноразни метални предмети (нитне, катанци, зихерице). Носе старке, ређе мартинке. Карактеристичне су и исцепане фармерке. Нарочито су креативни када је фризура у питању. Може бити различитих боја и дужина. Слушају карактеристичну музику по којој су и добили назив, а то је панк.

панкери

  • МЕТАЛЦИ

Препознају се по дугачким (често прљавим) косама,  мартинкама, излизаним кожним јакнама са ланцима, исцепаним фармеркама, мајицама са сликама популарних музичких група (Металика, Рамштајн. итд) . Доминантна боја у како у нјиховом одеванју тако и у музици је црна. Та група има још много подела унутар саме себе.

Беспомоћност

Мера интроспекције као инструмент квалитета књиге

Књига која не онемогућава интроспекцију, а не саживљавање с ликовима, догађајима и темама, боље да није написана.  У књизи „Из школе“ лош читалац или набеђени савршени наставник наћи ће хиљаду замерки. Вероватно да у њој није све аутентично и да има накнадних интервенција. Чак су и ученици у другом читању приметили да извесне делове књиге, који су ученички делују као да их је писала иста особа – видан је исти стил писања и рефлексија код тобоже различитих актера књиге. Нешто искуснији наставник или читалац остаће са осећањем да је на неки невероватан, али не непознат начин, Хентковски успео да, кудећи себе, самоиронишући се и шалећи на свој рачун, уствари све време себи диже споменик, те тако није избегао замку просвете – и он је само још један у низу оних који су убеђени да свој посао раде најбоље. Но, за разлику од сличних књига популарне психологије, мемоарске педагогије, ова има квалитет више – непрестано читаоца тера на интроспекцију, премеравање сопственог односа према истим проблемима, ако не и на закржљале покушаје акције у циљу мењања „савршених нас“, а не несавршених ученика.

Управо та интроспекција као последица читања, инспирисала нас је да пред огледало ставимо и друге наставнике, тако што ћемо одабрати делове књиге у којима аутор износи неку школску згоду, педагошку ситуацију или, једноставно, рефлексију. Тражили смо од њих да се одреде према тој појави, било да су и сами били у истој ситуацији и дилеми, било да морају да симулирају тј. замисле је. Након пробраних одговора српских наставника, нудимо разрешење у виду мисли, ставова или поступака самог писца. Овакав поступак требало би да нас стави у ситуацију поновљене интроспекције, односно рекапитулације или ревидирања  претходно изнетих ставова, али није обавезна појава… Неки не би признали ни да их муче, а поготово кад их ништа не мучи и све им иде глатко.  Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не књиге?

Кренимо. Прва анкета или позив на интроспекцију била је изјава једне ученице у књизи. Дакле,

Беспомоћност

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама.

Молимо вас да својим рефлексијама прокоментаришете следећи одломак из књиге, који смо одабрали као најбољи за генералан приказ стања у школству (како пољском, тако и код нас). Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом.

 

Понекад је професор потпуно беспомоћан. Кад улази у учионицу, нико га не примећује. Кад задаје вежбе, чак и ученици из првих клупа очигледно преписују решења из одговора који се налазе на крају уџбеника, уколико га уопште имају. Немоћ, или својеврсна беспомоћност, то је вр­ло угодна позиција. Онда не треба примећивати да ученици који седе позади праве минибар (дешава се и да доносе фине чашице за један „цуг“) или такве ситнице, као што је чињеница, да после неколико година „учења“, практично ниједан ученик не зна основе предмета који је учио.

Лако је тек тако једноставно рећи: „Та данашња омладина“, или „Ја ни­сам за тај посао“. Само, ако ниси, зашто га радиш? За бедну плату и ситно задовољство? Не ради ти се. Једноставно, не ради ти се.

Све у свему, такав систем готово је савршен. Обе стране не траже ништа једна од друге. Осим присутности.

Ћутљива

Рефлексије наших наставника

***

Тако много покренутих питања. Довољно је издвојити само једну, било коју, реченицу и размислити о њој. Страшно! Први утисак, а онда долози и преиспитвање колико тога стварно има! Анализирам сопствени колектив!  Да има тога. Да увеличам целу причу и конкретним додатком, где ни присутност није неопходна. Лакше је кад нису ту, па их и не уписујеу кад нису на часу, а они наравно не долазе, а и зашто би. Још да стар буде гора ако их дежуни наставник са ходника  натера да оду на час колега бива увређен јер се дрзнуо да му се меша у посао. Бедна плата, данашња омалдина …. нису поравдање већ само глупи изговори. Људи раде и за бедније плате, а и ми смо ваљда некад били млад, а ако смо и то заборавили погледајмо оне наше најближе који спадају у те младе. Закључујем, има примера, али то није масовна појава. (Стидљива)

***

Мислим да се такве сличне ситуације на часу дешавају када се ништа не ради, тј. Кад им се не да одређени задатак наравно када се наставнику не ради. Наравно, буде и ђака који неће ништа да раде и када имају задатак  и тада праве групе и неред на часу па ако им не прети лошом оценом и неоправданим часом, наставник постаје немоћан да на њих утиче. Али увек се морамо трудити да бар изгледамо вољни и орни за рад како би ђаке заинтересовали (па и кад се не осећамо најбоље). Најбоље би било да је тема њима блиска и интересантна, онда би они радо учествовали.

***

Ја     лично  не доживљавам  ни себе као неког ко ,,отаљава“ свој посао (из само себи знаних  разлога) ,  нити   ученике видим као незналице. Уз неке изузетке међу њима (који су залутали у школу као што је гимназија),  сматрам да добију  солидно   знање  из мог предмета , а да то није само због мене као такве, него да је то резултат сасвим солидне (у просеку)  узајамне сарадње.  Чак  носе и потребан прибор за рад. Ретко кад ,,ухватим “ некога да преписује (што не значи  да се не дешава).

***

Једном речју катастрофа. И наше друштво иде у том правцу ,и ако се нешто не промени ништа нам се лепо неће десити. Мислим да се све ово ради срачунато, деци су дата огромна права а обавезе не морају да извршавају. Најкраће речено, живимо у времену где нема много памети.

***

Само у лошим и неискреним, „дајџест“, психолошким приручницима и часописима са Драга-Саветама, сви проблеми имају решења. Немају! Неки проблеми и ситуације напросто немају решења. Већина их заправо и нема. Бар не једноставна и једнозначна. И то треба признати. Напросто у Школи, понекад, и поред највеће жеље, нећете имати „капацитета“, да замените и  родитеље,и социјалне службе, и органе реда,  и докторе, и психолога и педагога, и стрица, и тету, а да..,  треба да будете и предметни наставник, и лични пример и … Наравно, то никако НЕ значи да треба одустати и да не треба покушати да се помогне. НЕ! Треба покушавати изнова и „јопет“. Не зато што су сви, и родитељи и власти и ђаци и друштво, ВЕЋ укалкулисали и претпоставили да Ви то радите за „Џ“, Не. Радимо ТО само зато што тако треба. (Ал)

***

  • Буди миран.
  • Не таласај.
  • Оно што штрчи мора да се скрати.
  • Само ме не дирај.
  • Ја ћу мирно да се не мешам у свој посао.

Кобојаги радимо. У ствари глумимо и чекамо да буде мало после па да глумимо нешто друго. Најважније је показати да изгледа као да нешто радиш. Шарени излог, а у радњи не мора да буде Бог-зна-шта. Министарство „као“ реформише школу. Град и општина „као“ подржавају школу. Управа школе која „као“ планира, прати, вреднује. Наставници „као“ држе часове. Ученици „као“ уче. А већина забушава. А кад неко нешто стварно ради, онда то нису чиста посла. „Сигурно а га гура неко“.  Треба открити ко је, шта је, спречити, саплести… Али, за добрим се коњем прашина диже. Остаје питање да ли свако има право да бира да ли ће да остане да седи у прашини или ће наћи свог коња за трку? Да ли свака професија има право да бира ћутање и „нечињење“? Да ли свака професија има право на осредњост? (Снешка)

***

Кад уочим на својим часовима тако што, покушавам да сагледам ситуацију како бих на другојачији начин осмислила час, и преусмерила пажњу, активност ученика. Прекидам ту и такву активност и прилагођавам тренутном интересовању.

***

Нажалост овакав начин рада је све чешћи. Жалимо се да деца не знају, а већина наставника не тражи од њих готово никакво знање. Када сам почела да радим била сам велики оптимиста и мислила да ћу направити „чуда“ са ученицима. Нажалост тешко је када је човек усамљен и уместо подршке често бива спотицан. Најлакше је ући у учионицу, причати приче са ученицима (ми смо другари) или их пустити  да играју игрице на рачунару.  У школе све чешће долазе да раде они који беже од посла, а умеју лепо да причају или седе у учионици док ученици раде нешто по сопственом избору. Често чујем  да ће их живот научити па их не морамо и ми гњавити.  Имам и ја децу и чујем како реагују на такав начин рада. Деца су разочарана! Временом се навикну на нерад, а онда кажемо таква нам је омладина. На овакав став наставника у великој мери утичу и родитељи, јер су по њима деца увек у праву и захтеви су превелики. Не желим да радим на тај начин, па често дођем кући са болом у стомаку или главобољом.

***

Не слажем се са ставом да се треба препустити и да је то најлакше и за децу и за нас. Не бих могла да дозволим да се тако понашају, али немам ни решење за тај проблем. Често се суочавам са таквим причама колега из средње школе. Питам се шта се деси са оном децом која у основној раде, заинтересована су, поштују реч учитеља, желе да науче. Шта се деси да се све то изгуби – да ли је грешка у ставу професора?

***

Беспомоћност и немоћ! Не од ученика! Али дефинитивно од разних новина, министара, завода, агенција… Само нека је другачије! Леп је савет једне пензионисане историчарке: постоје само два начина опстанка у просвети – или ти њима на глави или они теби! Бирам оно прво – и некако опстајем! Али како опстати у мору недоречености, нетачности, безобразлука, претњи… Једино што сада пролази јесте бег у учионицу. Свако веће, сваки сусрет са КОМПЕТЕНТНИМА, сваки улазак у зборницу – води до разочарења, неверице, мучнине… Резултат – трчи кући и заборави где си био! Можда није лоша идеја та једина чашица за један ‘цуг’?!

Шта каже аутор

Не каже ништа, ставио је ову изјаву у заглавље, а осврт назвао Школска срамота. Ретко Хентковски нема шта да каже, али овде није рекао ама баш ништа.

Како видимо, наш наставник је и без најаве назива осврта, одмах препознао срамоту. Но, неко се усмерио на шанк у последњим клупама, неко на ближе „зборничко“ окружење, а неко на цео систем… Можда је интроспекција квалитет примаоца, а не поруке?!?

Ученик по мери

Паметница гимназије у Лођу, позната Габи у књизи Из школе даје своје мишљење и закључке о положају ученика у школи:

Начело бр. I

По дефиницији – школа, као образовна институција, не може да промовише оригиналност и индивидуалност, јер се то коси с њеним императивом да, према утврђеним стандардима, образује масе будућих грађана.

Начело бр. 2

Немогуће је да се створе идеални услови за развој тридесет јединки које имају различите потребе, тежње, могућности и погледе на свет.

Закључак бр. I

Да бисмо учили по утврђеним стандардима, морамо да имамо и стандардног ученика. Уколико таквог немамо, за добро читавог друштвеног организма, треба да тежимо да га створимо.

Стандардан ученик:

  • потиче из добре породице (модел 2+2) која наставља хришћанско-патриотску традицију;
  • лишен је жеља и виших циљева – његов једини циљ је образовање;
  • не прави проблеме, не зна шта је то друштвени живот;
  • поседује безграничну способност прилагођавања;
  • воли животиње, општи с људима, може да се похвали легитимацијом Лиге за заштиту природе;
  • дубоко верује у оно што му се говори;
  • живи утонуо у мрак – улога професора је да га просвети и извуче из тог понора;
  • ,,има кичму“ и дубоко усађена начела, поштен је, праведан, колегијалан;
  • оцене му се крећу у границама од 3 до 4; петицу ретко достиже.

 Закључак бр. 2

Свет, у којем је професор месија. а уџбеник Библија, јесте диван, једноставан (и нестваран).

У том случају примењује се тактика принудног уједначавања:

  • формулисањем увек истинитих реченица, тзв. објективне истине;
  • прихватањем утврђеног погледа на свет;
  • избегавањем шкакљивих тема – наглашавају се чињенице, а не ставови;
  • прихватањем образаца понашања, одевања и наметањем обавезе да се поштују;
  • наметањем начина читања лектире;
  • испуњавањем слободног времена;
  • контролисањем и праћењем.

 Закључак бр. 3

Школа је тоталитарна институција, а не демократска. Као таква, није у стању да припрема за живот у демократији. У стварности, ученик:

  • престаје да говори, пошто га не слушају;
  • преживљава више него што се то педагозима чини – пада у стање депресије, потиштености;
  • воли да се изражава изгледом;
  • кад замор материјала достигне критичну тачку, најчешће почиње да тражи једноставна решења;
  • не воли рутину;
  • не оптерећује се датумима и бројевима;
  • очекује оцене у распону од 1 до 6;
  • трајно памти само оно што га заиста занима;
  • према неким професорима гаји симпатију, према некима – не;
  • учи искуством и упоређивањем;
  • не успева да нађе своје место у свету;
  • има лична интересовања која често нису у сагласности са смерницама школе.

 Закључак бр. 4

Обичан ученик има многе сличности с романтичним јунаком, унапред осуђеним на неуспех.

 Резиме:

Ограничавање слободе говора, одређивање образаца понашања, па и стандарда размишљања, који су прихваћени као обавезни у спровође­њу дисциплине и остваривању програмских поставки школе, јесте вид мешања у живот ученика који га успешно спутава. Он тада одустаје од личних потреба и жеља, што доводи до великих депресија и проблема с идентитетом. Губе се вредности и особине потребне у зрелом добу које је школа дужна да развија. Дакле, потпуно је оправдано мишљење да школа, уместо да гради, код ученика често уништава оно чиме га је природа обдарила.

Габи

Питање гласи – да ли је све тако непоправљиво и унапред дефинисано како види Габи. Можда је боље, а можда и горе? Питање важи и за ученике и за наставнике.

Шта смо одабрали да истражимо

Из књиге смо издвојили неколико занимљивих тема. Ставове, искуства, размишљања о њима истражоћемо међу наставницима и иченицима анкетама, студијама случаја, симулацијама и рефлексијама.

Упитници за ученике

Обликовање идеалног наставника     и  

Задовољство_учења

Студије случаја, рефлексије и симулације за наставнике:

Шта би дао да си на мом месту    

Школска срамота или аксиом     

И над попом има поп

Упитници и за ученике и за наставнике

Упитник о медијској писмености

С учеником на ти

(Не)културни наставници – фотогалерија карикатуре

Ана Ерак, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Урош Вишекруна, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Теодора Морача, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Страхиња Грубор, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Стефан Украден, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Соња Кнежић, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка - 3. награда

Мирко Билановић, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Сашка Јеличић, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Мина Кременовић, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Милан Кузмановић, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Љубица Тарлаковић, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Кристина Штрбац, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Кристина Максимовић, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Јована Петковић, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Ивана Јерков, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Дуња Мирковић, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Аница Миловановић, 1. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Анастасија Тркуља, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Александар Милуновић, 2. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Бранислав Пејак, Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Милица Лукић, Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Реља Мијановић, Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

Горан Полетановић, Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

 

У самом конкурсу сви ученици су упознати да ће радови бити објављени на блогу пројекта, тако да имамо њихов пристанак за објављивање радова.

Супкултурни ученици – фотогалерија стрипа

 

Теодора Ђилас, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Александар Сомборац, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Татјана Летић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Милица Медић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Татјана Булајић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Тамара Бркљач, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Стефан Челић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка - 1. награда

Стефан Проле, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Срђан Палинкаш, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Сара Бајић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Саша Сенић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Сања Протић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Радмила Богуновић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Невена Стојиљковић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Милица Мајкић, 7. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Марина Миленковић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Марина Захорец, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка - 1

2

3

4

Лука Јовановић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Лана Ђукановић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Кристина Коларић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Јована Марчета, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Јана Ђилас, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Ивана фабри, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Данило Јовановић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Ивана Илић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Душан Дујовић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Дуња Шобот, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Дуња Окука, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Вељко Миљковић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Вељко Марчета, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Вања Петковић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Бојана Панић, 6. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка

Александра Бабић, 8. разред ОШ "Свети Сава", Бачка Паланка -2. награда

Соња Ђордан, 3. разред Гимназија "20. октобар" Бачка Паланка

У самом конкурсу сви ученици су упознати да ће радови бити објављени на блогу пројекта, тако да имамо њихов пристанак за објављивање радова.

Са наставником на „ти“?

У анкети спроведеној у Основној школи „Свети Сава“ и Гимназији „20. октобар“, на питање Да ли са наставником бити на „ти“ или на „Ви“, што је питање којим се баци и хентковски у својој књизи, добили смо, махом, негативне одговоре. Испитани ученици су своје одговоре образложили, неко писмено и јасно, неко мало мање писмено. Од 150 испитаних занемарљив број одговора је образалагао опредељење да би волео бити на „ти“ с наставником.

С учеником на ти

Анкета је анонимна, у потпису су се нашли псеудоними и имена само ако ученици желе да их оставе. Издвојила сам неколико најрепрезентативнијих одговора, не исправљајући евентуалане правописне или стилске грешеке. Међу издвојене одговоре уврстила сам и духовите.

***

Сматрам да професору не треба да се обраћамо на ти, или именом. То ми је некако, као да председнику приђемо и кажемо Еј, бураз! Свако треба да зна своје место у некој установи, а то је, у нашем случају, место ученика. Ученик треба да зна да се опходи према старијима, да знају да су млађи- да буду свесни ко је главни. Примећујем да су ученици, тј. новије генерације, из године у годину све безобразнији, неваспитанији и имају све мање поштовања према професорима. Научите децу ко је у катедри, а ко у клупи! (Дуња)

***

Мислим да професора треба да поштујемо и ценимо. Не, не треба да га волимо, али морамо да га поштујемо, то је најмање што можемо да учинимо за наставника. Из приче са старијим особама закључила сам да се пре у школама знао ред и дисциплина. У данашње време тога нема. Слажем се да са наставницима треба да останемо на Ви. Ако се то не уради, за неколико година школа више неће бити школа. (Оливера)

***

Прво: Професори не треба да долазе у школу јер пуно смарају.

Друго: Добар професор је онај професор који не дође на час или поклања оцене.

Треће: Са друговима сам ок, а професоре ко шиша, било да су ћелави  или не.  (Торнадо)

***

Ја устајем и кажем директору: „Добар дан!“, а он мени:“Шта има?“ (Псеудоним: Вера Агић)

***

У школи није ред да се наставници зову по имену, него лепо наставниче. Није људски да се наставницима ругају ако су ћелави или било шта друго да им фали. (Мастер оф Папетс)

***

Ја сам за то да професоре зовемо именом, или да их уопште не зовемо.

***

Ја искључиво мислим да треба да им се обраћамо са Ви, због тога што су то људи који имају искуства, који су завршили велике школе, да би нас научили. Ако га зовемо именом или му се обраћамо на ти, у ствари „пљујемо“ по његовом знању. Он заслужује од нас да му се обраћамо са поштовањем.

***

Наставнику се треба обраћати са Ви. То није нека обична госпођа или обичан господин, већ неко ко ме учи. (Славко)

***

Мислим да би ученици требали прећи на ти са наставницима и бити блискији са њима. То не треба да значи да неког мање поштујемо или тако нешто. Мислим да професори морају мало више помоћи деци око неких ствари и имати више разумевања. (Коде Лијоко)

***

Мислим да наставнику треба да се обраћамо са Ви, јер су они старији и постигли су више од нас. Они нама могу да се обраћају и са ти и са Ви, јер је то ствар њиховог избора. Обраћање ученика на ти има своје предности и мане. Предности су то што ученици могу да се осећају опуштеније у друштву наставника, а мане су то што ученици могу поредити наставника са њиховим вршњацима. Када би се наставник обраћао ученику са Ви, ученик би се осећао непријатно и сматрам да ми нисмо још заслужили да нам се неко обраћа са Ви.

***

По мом питању ја у складу својих начела бих се са професорима односио на „ви“ јер тако сам навикао, и тако ми одговара. Никад се не бих са професорима односио на „ми“ јер су они старији од нас а и нису ми род.

***

У реду је бити опуштен с наставником, у смислу да не осећамо тензију док разговарамо са њим, али то не мора имати везе са начином на који му се обраћамо.

***

Понекад размишљам баш о овој теми. Кад би се наставнику обратила, случајно, са „ти“, мислим да би ми се образи заруменили од срамоте. наставници су особе које нас на неки начин воде кроз живот, заслужују бар мало поштовања. Неке наставнике волимо више, неке мање… Али, свако од њих заслужује поштовање.

***

Персирање је знак поштовања према старијима. Не мора та особа да буде много страија од нас да би јој персирали. Лична заменица ти је створена за другове, родитеље, али не и за наставнике.

***

Уколико је професор млад, не би требало да буде проблем ако му се обраћамо на „ти“, јер некима то годи јер не желе да се осећају старији. Међутим, ако су професорији старији људи, треба да им се обраћамо са „ви“. Ако би се и професори обраћали ученицима са „ви“, била би превелика дистанца између њих.

***

Мислим да са наставницима треба разговарати са „ви“ из чисте културе. Кад наставник уђе у учионицу треба да се устане и поздрави.

 

Да ли нам учење представља задовољство?

Анкета је преузета из књиге „Из школе“, а састоји се из идређеног броја питања према којима се испитаници одређују са „да“ или „не“:

На основу питања утврђено је у коликој мери учење представља задовољство ученицима Гимназије „2о. октобар“ и Основне школе „Свети Сава“, међу којима је анкете спроведена.  Укупан број испитаних ученика био је 175.

Следећи графикон приказује како су ученици одговорили на сва питања.

 

Скоро 140 ученика на питање „Да ли учиш у пријатним условима?“ одговорило је са да. Питање се односило на учење у школи, али мислим да су схватили да се ради о кућним условима, јер се, иначе, деца жале на услове рада у школи.

Наставници могу бити задовољни резултатима одговора на питање „Схватам о чему наставник говори“ јер је више од 130 ученика одговорило позитивно.

Преко 120 ученика изјавило је да се не радује новом предмету, што је веома интересанто, јер баш тај нови предмет многима постаје омиљени, што закључујем на основу посматрања и личних контаката са друговима.

Око 130 ученика изјаснило се да им час не пролети брзо, из чега можемо закључити да су им часови досадни и класични.  Међутим, разлог томе може бити и незаинтересованост ученика и велики недостатак пажње код младе генерације.

 

Oбликовање идеалног професора

Анкету која испитује пожељне и непожељне особине наставника по мишљењу ђака преузели смо из књиге „Из школе“, са мањим изменама:

Обликовање идеалног наставника

Следећи графикон приказује пирамиду (на врху је најпожељнија особина) особина наставника које су као позитивне оценили 155 ученика Гимназије и ОШ „Свети Сава“.

пирамида пожељних особина наставника

Непожељне особине приказује следећа пирамида особина:

 
Пожељне особине које су ученици сами бирали и дописивали јесу следеће:

листа још 5 пожељних особина

Још пет непожељних особина, које су ученици у анкети дописали представљене су на доњој листи:

листа још 5 непожељних особина наставника


Један део ученика можда није озбиљно схватио анкету, па се отуда на листи пожељних особина наставника нашло да наставник пије кафу и ужина на часу. То им вероватно одговара, јер би онда и ти ђаци могли да ужинају на часу, или бар жважу жваку.

пирамида непожељних особина наставника

Може ли нам књига бити пријатељ?

Са ученицима 8/2 наше школе, организовали смо час на ком смо водили дебату „Зашто не волимо школску лектиру?“. Час је одржан у школској библиотеци. Ученици су били подељени у шест приближно једнаких група.  У уводном делу часа ученици су добили анкету са пописом лектира од 5. до 8. разреда коју су читали у протекле четири године. То су:

  1. Марк Твен: „Том Сојер“
  2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“
  3. Даниел Дефо:“Робинзон Крусо“
  4. Бранко Ћопић: “Орлови рано лете“
  5. Тоне Селишкар: „Дружина Сињи галеб“
  6. Мирослав Антић: „Плави чуперак“
  7. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“
  8. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
  9. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“
  10. Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“
  11. Иво Андрић „Књига и друге приповетке“
  12. Циклуси епских песама

Требало је да се договоре на нивоу групе које су им се три књиге од датих највише свиделе, а које најмање.  Топ-листа књига која им се свидела је изгледала овако:

  1. Бранко Ћопић:“Орлови рано лете“
  2. Антоан де Сент Егзипери: „Мали принц“
  3. Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“ и Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“

Као омиљене помињане су још и „Робинзон Крусо“, „Том Сојер“ ,“Дружина Сињи галеб“, Андрићеве приповетке и Циклус епских песама.

Након тога су наводили критеријум тј. карактеристике књиге које им се највише допадају. Дизали су руке и давали своја објашњења.  Одговори су записивани, и ево разлога тј. услова које би књига требало да задовољи да би се ученицима свидела:

  • књига има тужан завршетак
  • хумор, доста смешних ситуација
  • тематика књига: љубавне књиге, о пустоловинама, о вршњачким ситуацијама и проблемима
  • да могу да се саживе са ликовима јер су реални и убедљиви
  • књига има очигледну поуку
  • утиче на богаћење речника
  • у разним метафорама и сажетим реченицама откривају поруке и мисли писца („Мали принц“)
  • радња је жива, драматична, динамична
  • писац изражава свој лични став

Сваки изнети став ученици су објаснили.

Топ-листа књига које су им се најмање свиделе изгледа овако:

  1. Стеван Сремац: „Поп Ћира и поп Спира“ и Циклус епских народних песама
  2. Бранислав Нушић: „Хајдуци“ и Иво Андрић: „Књига и друге приповетке“
  3. Даниел Дефо: „Робинзон Крусо“

Поред ових наслова, спорадично су се појавили и сви остали, осим „Дружине Сињи галеб“. Мој утисак је да су неке лектире и заборавили, па им се чини да нису ни оставиле позитиван утисак на њих. Сећам се када су били у шестом разреду да им се свима свидела лектира „Дружина Сињи галеб“, а сада су потпуно равнодушни према њој. Разлози за непопуларност ових књига су следећи:

  • превише локализама и застарелих речи („Поп Ћира и поп Спира“ – иако живе у Војводини, не свиђају им се локализми са овог поднебља)
  • успорена радња („Поп Ћира и поп Спира“)
  • пуно описа: природе, ликова, догађаја, животиња („Поп Ћира и поп Спира“)
  • хумор („Писац по сваку цену жели да буде духовит“ – „Поп Ћира и поп Спира“, „Хајдуци“)
  • обим дела
  • отежана разумљивост (треба им помоћ при одгонетању метафора)
  • много нестварног и преувеличаног (Циклус епских песама)
  • турцизми и архаизми и самим тим слаба разумљивост (Циклус епских песама)

У завршном делу часа требало је да ученици оповргну или се сложе са сентенцом: „Књига је човеков најбољи пријатељ“.

Реакција је била бурна: неодобравање, подсмех, смех. Зато сам тражила од њих да наведу какви све атрибути красе најбољег пријатеља и њихове одговоре записивала на табли:

  • увек је уз нас
  • поуздан
  • даје савете када имамо проблеме и када су нам потребни
  • чува тајне
  • ту је када смо усамљени

Те смо атрибуте проверили и са књигом провокативним питањима:

  • Да ли књига може да буде увек уз нас, и у буквалном и у пренесеном значењу?
  • Може ли ико да каже да га је књига издала, да је изиграла његово поверење, није била поуздана?
  • Да ли књига може да да савет? Да ли може да помогне у тешким моментима?
  • Ако си усамљен, може ли књига да ти прави друштво? Да ли при томе тражи нешто за  узврат?

Када су схватили да сви одговори иду у прилог књизи, занемели су. Схватили су да је књига ипак човеков најбољи пријатељ. Прави показатељ је било звоно за крај часа. Када се звоно огласило, нико се није померио са места.  Били су фасцинирани, а то сваком наставнику много казује.

Филмић преноси део атмосфере с часа:

Резултати анкете

1. Тачно половина испитаника је одговорила да редовно чита школску лектиру. Пошто предајем српски језик том одељењу, чини ми се да је то реална слика.

2. 65% ученика је одговорило да чита књиге ван обавезне школске лектире. У суштини сам задовољна. мислила сам да је проценат мањи с обзиром колико избегавају да читају школску лектиру.

3. На питање које врсте књига радо читају, одговорили су да су то књиге за тинејџере, љубавне, авантуристичке, хумористичке, оне које описују неки истинит догађај, криминалистичке, дневнике, саге.

4. При одабиру књиге коју ће читати, а да није школска лектира, највише утицаја има естетика књиге: наслов или слика на корицама (50%), препорука друга/другарице (30%), затим праћење новости у издаваштву (15%) и препорука библиотекара (5%). Овако висок проценат који је однела естетика књиге је заиста фасцинантан. Једна тако маргиналана чињеница код данашњих тинејџера много значи. Изгледа да се илустраторима будућност осмехује! Чудна је чињеница да тако мали број ученика цени мишљење стручњака из те области.

5. Као разлоге слабог читања лектире у школама ученици наводе неколико. Највише њих сматра да су садржаји из књига досадни (55%), неки сматрају да су теме превазиђене (30%), а неки немају довољно времена за читање (10%), а остали су додали  коментаре типа: „кад знамо да су за школу, књиге су аутоматски досадне“.

6. Охрабрује чињеница да је 60% испитаника одговорило да су их прочитане лектире натерале да сагледају ствари из другог угла, навеле их на размишљање; на 20% ученика је лектира утицала тако што су прочитали још неку књигу истог аутора, а 19% препознаје себе уи друге у ликовима у роману; свега 1% је био оригиналан и надасве духовит: лектира их је подстакла да више не читају лектире!

7. Када је постављено питање о томе шта би променили у школској лектири, 65% анкетираних је одговорило да би увело теме за које су заинтересовани и тако променили тренутно лоше стање у вези са школском лектиром, 30% њих сматра да би смањио број лектире, а 5% сматра да је задовољан и не би ништа мењао. Да ли покушати са лектирама попут Харија Потера, као што је то урадила црногорска просвета?

8. Највише воле дела која :

  1. утичу на мене да променим мишљење о неким појавама у животу (50%)
  2. су кратка (45%)
  3. носе у себи лепе мисли (могу да их препишем и користим као савете – 45%)
  4. ме науче нечем новом; имају едукативан карактер (35%)
  5. се баве проблематиком мојих вршњака (35%)
  6. ме терају на размишљање (25%)
  7. носе скривене поруке у себи и на часовима анализе их откривамо (20%)
  8. имају доста описа(20%)
  9. садрже претежно дијалошки, „жив текст“ (15%)
  10. представљају пишчева искуства (5%)

Охрабрује чињеница да већина деце воли књиге које терају на размишљање, на сагледавање и резимирање живота око нас. Ипак, висок проценат воли књиге. које немају обиман садржај, него кратак. Изненађује и то да јако мали број цени пишчева већ доживљена искуства.

 

Отварање изложбе стрипа и карикатуре

позивница

У холу Гимназије у четвртак 27.маја одржана је једна веома необична изложба стрипова и карикатура. На овој изложби нашли су се радови основаца и средњошколаца, који су се јавили на интерни међушколски конкурс двеју школа, које у учеснице у пројекту о медијској писмености. Могло се приметити да су карикатуре биле заступљене у радовима средњошколаца, а стрипа су се држали основци.

Жири

У жирију је био наш специјални гост из Новог Сада, илустратор и цртач стрипова Сибин Славковић. Школској публици је познат више као илустратор додатне литературе и књига Завода за уџбенике и Издавачке куће ,, Змај“. Други члан жирија је био његов колега  Златко Миленковић из Издавачке куће „Маркетпринт“ из Новог Сада, која нам је позната као издавач Стрипотеке и енигматских новина. Трећи члан је била наша наставница ликовног Соња Ковачевић. Жири  је одабрао три најбоља рада:

  1. Стефан Челић, ОШ ,,Свети Сава“ 6. разред
  2. Александра Бабић, Ош ,,Свети Сава“ 8. разред
  3. Соња Кнежић, Гимназија ,, 20. октобар“ 2. разред

Стефан Челић, 1. награда

 

Александра Бабић, 2. награда

Соња Кнежић, 3. награда

Осим награђених, жири је пробрао још неколико успешних радова, који су били у ужем избору за награде:

  • Милан Кузмановић, Гимназија ,,20. октобар“ 2. разред
  • Горан Полетановић, Гимназија ,,20. октобар“ 1. разред
  • Урош Вишекруна, Гимназија ,,20. октобар“ 1. разред
  • Александар Милуновић, Гимназија ,,20. октобар“ 2.разред
  • Реља Мијановић,  Гимназија ,,20. октобар“ 2. разред
  • Марина Миленковић, ОШ ,,Свети Сава“ 8. разред
  • Дуња Шобот, ОШ ,,Свети Сава“ 8. разред

Сибин Славковић је након додела награда (књиге) одржао кратко предавање о положају стрипа данас, рекавши да је стрип изгубио популарност какву је имао, највише због видео-игрица. За школе је посебно интересантан податак да се у Француској и Холандији увелико и масовно уџбеници приказују у форми стрипа. Педагози су доказали да је то форма која је младим генерацијама ближа и тако лакше и брже памте. Од Сибина Славковића коначно смо добили одговор какав је то сензибилитет љубитеља стрипа. Полазећи од себе, рекао нам је да од стрипа неодвојива била рок-музика и побуна. Тако је било у почетку. Данас стрип није нужно супкултурна појава, те има оних теоретичара који га сматрају 9.  уметношћу.

Од  Златка Миленковића сазнали смо да постоји електронски стрип-часопис, који можете погледати на адреси: www.stripvesti.com

Школске библиотеке обеју школа добиле су на поклон две вредне књиге о стрипу: До висина Олимпа Светозара Томића и римејк чувеног америчког стрипа Луда мачка (Crazy Cat).

Да бисте осетили атмосферу са отварања погледајте кратак филм:

 

Извештај о супкултурним групама у гимназији

Пред собом сам имала изазован и занимљив задатак да у школи коју похађам, Гимназији „20. октобар“ уочим различите супкултурне групе које ме окружују.

  • ПАНКЕРИ

Ово је једна од најстаријих подкултура која се појавила у пуританској Енглеској, као реакција на конзерватизам.  Већина се залаже за безвлашће. Углавном се препознају по излизаним кожним јакнама на које су закачени разноразни метални предмети (нитне, катанци,зихерице. Носе старке, ређе мартинке. Карактеристичне су и исцепане фармерке. Нарочито су креативни када је фризура у питању. Може бити различитих боја и дужина. Слушају карактеристичну музику по којој су и добили назив, а то је панк.

панкери

  • МЕТАЛЦИ

Препознају се по дугачким (често прљавим) косама,  мартинкама, излизаним кожним јакнама са ланцима, исцепаним фармеркама, мајицама са сликама популарних музичких група (Металика, Рамштајн. и др) Доминантна боја, како у њиховом одевању тако и у музици, јесте црна.  Ова група има још много подела унутар саме себе.

металци

  • РОКЕРИ:

Добили су назив по музичком жанру, року. Одликује их спонтаност, опуштеност… Често се за њих везују и негативне појаве попут алкохолизма, наркоманије и насиља. И мушкарци и жене углавном имају дуге косе. Носе исцепане фармерке, старке, металне наруквице и ланчиће…

рокери

  • ГОТИЧАРИ:

Покрет је настао у Лондону седамдесетих година. Постоји још једно име а то су ДАРКЕРИ. Мушкарци су препознатљиви по црној одећи, дугој пуштеној коси, огрлицама са мотивима смрти, мартинкама… Жене се препознају по корсетима, дугим црним сукњама, црним, љубичастим, црвеним бојама косе.

готичари

  • ГЕЈМЕРИ:

Назив су добили по томе  што доста времена проводе играјући игрице на рачунару. То није баш безазлено тако да могу постати зависни. Не истичу се посебно начином одевања, али су често бледи и са подочњацима што је последица времена проведеног за рачунаром.

гејмери

  • ФЕНСЕРИ:

Мој суд о фенсерима је да су то људи који се „стапају са масом“. Теже ка томе да иду у корак са трендом. Не бих никог да увредим, али често замишљају да се свет врти око њих и њиховог изгледа. Могу се препознати (бар их тако ја прпознајем) по ходу којим желе да привуку пажњу. Негде сам чула нешто интересантно – да се препознају по сунчаним наочарима и за време најоблачнијег дана у години, да би људи видели како им добро стоје.

Слику нисам ставила, али на већини фејсбук-профила можете наћи прегршт таквих слика.

  • ПОЗЕРИ :

Нашла сам једну интересантну дефиницију за позере – ВРСТА ЉУДИ КОЈИ ЗА СВАКУ СВОЈУ РАДЊУ У РЕАЛНОМ ВРЕМЕНУ И ЖИВОТУ  ПОСЕДУЈУ УРЕДНУ ФОТОДОКУМЕНТАЦИЈУ. Пошто то сами имају у неограниченим количинама, сувишно је да још и ја фотодокументујем…

  • ЕМОСИ:

Име је настало од речи емотиван. Припадници су углавном млади који негују негативан, депресиван став према животу. За њих је карактеристичан црни ајлајнер који обично симулира црну сузу. Носе углавном уску пругасту одећу са мотивом костурске главе и сл. Коса им прекрива бар пола ока, углавном црна, са разнобојним праменовима. Фотографија типичних представника налази се и у извештају основне школе, не бих да понављам.

  • РЕПЕРИ:

Група људи који су добили назив по музичком жанру. Труде се да све своје емоције одрепују у песмама. Носе широку гардеробу, дуге фармерке и  дуксеве са капуљачама. Појављују се и дебели ланци тзв. кајле. Карактеристичан детаљ њиховог одевања је качкет окренут наопако.

репери

Припадници сваке поједине групе се унутар групе друже, излазе заједно, слушају исту  музику, имају исти стил облачења. Свака група има предрасуде о припадницима других група, па се ретко и друже. Мислим да тој подели не би требало придавати велики значај и да нечији стил облачења и навике не представљају препреку за дружење. Најважнија ствар је каква је неко особа, а остало можемо и занемарити…

Јесам ли кога изоставила?

Класицима се не пише добро – у потпису: гимназијалци

У другом разреду гимназије проф. српског језика Оља Нађ, инспирисана књигом “ Из школе“, спровела је радионицу на којој су се ученици изјашњавали о лектирама које су читали у првом и другом разреду гимназије.

Радионица је замишљена врло једноставно. По одређеним инструкцијама за похвалу односно критику прочитане лектире, ученици су за сваку лектиру писали  рецензију. Затим су читали своја размишљања и ставове.

Велики потреси међу светским класицима

Иако су одговори и размишљања о појединим лектирама различити, постоје и неке константе:

  1. У школској лектири не постоји ниједно дело које се допада свима.
  2. Највећи број лектира окарактерисан је као „превазиђен“ без икаквог објашњења шта значи да је нешто превазиђено
  3. Исто толики број аутора означени су као лоши стилисти, а разлози су: гомила непотребних детаља, замарају, смарају.
  4. Без икаквог образложења осим сопствених вредносних судова да им свиђа или не, највећа дела светске књижевности проглашена су као потпуно непотребна.
  5. Идеална лектира, да се закључити, она је која је кратка и пуна акције, а може проћи и научна фантастика.
  6. Лектира би морала говорити о актуелном времену јер ту почиње историја. Оне пре нас је све било беспотребно, а све прошло је превазиђено, па самим тим бесмислено. Тако је, на пример, Антигона превазиђена још у раном средњем веку?!

Но, погледајмо на основу чега смо извели такве закључке. Ево неких конкретних одговора, пробраних ученичких записа.

Лектира за први разред гимназије

Антигона, Софокле

  • Веома тешка за читање, лош стил, неповезана… Непотребна.
  • Ова прича је превазиђена за доба у коме ми живимо. Асоцира на мрак и изопаченост која се огледау њиховим испреплетаним родбинским везама.
  • Ову лектиру нисам прочитала јер сам чула да је јако заморно читати је. Мислим да нисам ништа поучно пропустила и да је бескорисна.
  • Лектира ми се свидела, зато што је радња лектире занимљива, али је такође јако тешка за читање зато што је ред речи конфузан и било је доста архаичних речи.

Рани јади, Данило Киш

  • Лако се чита и занимљива је али нема јасну поруку.
  • Лектира не спада у мој домен интересовања, није ни мало интересантна, нема никакву поруку. Приче су неповезане.
  • Заправо ове приче и њеног садржаја се и не сећам. Мислим да и није значајна.
  • Заморно за читање, претрпана детаљима, нејасна..

Еп о Гилгамешу, сумерско-вавилонски еп

  • Једина коју бих издвојио од лектира за прву годину. Занимљива и држи пажњу.
  • Најбоља лектира у првој години, пуно акције и занимљивих ликова. С обзиром на њену старост и аутентичност ни у ком случају је не треба уклонити из програма.
  • Садржи гомилу материјала за неку акциону игру или филм. Ипак потребно је много више од специјалних ефеката за добро књижевно дело. Еп о Гилгамешу је Аватар трећег миленијума п.н.е.
  • Не волим књиге тог тима. Све је некако натприродно. Не допада ми се.

Тврдица, Молијер

  • Претрпан застарелим хумором који пролази јоч само у домаћим ТВ серијама. С обзиром на огромну гледаност РТС-а и Пинка, боље вероватно и не заслужујемо, тако да би ову лектиру требало задржати.
  • Лектира је занимљива, има поруку. Приближнија је нама од свих других лектира које смо читали у првој години.
  • Хм.. Овако… Када сам видела колико страница има лектира, није ми се читала, па сам само тражила неки изговор тј. добар разлог да је прочитам и нисам га пронашла. Прочитала сам предговор и садржај ми се није допао.
  • Лектира ми се није свидела зато што је превазиђена и мислим да треба да читамо нешто на вишем и зрелијем нивоу. Читање је јако заморно.

Грчки митови, Роберт Гревс

  • Интересантно једино заљубљеницима у грчку митологију, који те приче ионако знају напамет још од трећег основне, па ова лектира потпуно губи смисао.
  • Лектира је била занимљива јер смо сви чули доста о грчкој митологији, и читање нас је опуштало, јер смо донекле знали шта ће се десити.
  • Иако су далеко од нашег времена, занимљиви су. Има доста ликова са различитим особинама и радња је занимљива. Брзо се чита.
  • Напорно за читање, брзо се уморим пошто јако замара. Није нимало интересантна. Превазиђена, то је време које се мени не свиђа. Можда би ми се лектира свидела да је другачији стил писања.

Ромео и Јулија, Виљем Шекспир

  • Давно превазиђена љубавна прича. Општепозната и стога предвидљива, па читање не представља никакав изазов.
  • Исувише статична лектира, далеко од нашег времена, схватања и размишљања. Непотребно, јер нема праву поенту.
  • Занимљива љубавна прича, адреналин скаче при читању, тужно… Свиђа ми се.
  • Стварно дивна љубавна прича, од дивног писца, за дивна времена, али та времена су прошла, дајте мало мање фолирања. Љубав данас има малко скупље, пардон, другачије значење.

Лектире за други разред гимназије

Чича Горио, Оноре де Балзак

  • Претрпана гомилом безначајних детаља. Која је сврха сазнања о друштвеном животу Париза у првој половини 19 века? Осим тога, Чича Горио је, најблаже речено, наивна будала која уопште није способна да васпита децу. Његова безгранична попустљивост према ћеркама је ненормална. Једино што сматрам занимљивим и значајним је увођење негативног лика.
  • Занимљива у неким деловима, заморна, пуна детаља и ликова.
  • Свидела ми се лектира, стил писаља. Догађаји су описани са пуно детаља, мада лектира је дугачка.
  • Пар пута сам почео да читам ову лектиру и зауставио сам се на двадесетој стр. јер је почетак превише заморан и има пуно бескорисних детаља.
  • Дефинитивно најтежа књига, превише описа који гуше, тешко је одржати пажњу кроз читаву књигу. Идеја књиге ми се допала, јако, али стил писања је катастрофалан

Кир Јања, Ј. Стерија Поповић

  • Занимљива, духовита, тешке речи, али занимљива и идеја и мудра поука одржавају читање до краја
  • Лоша копија Молијеровог „Тврдице“, у мањој мери је изражена поука и размишљање о материјалистима
  • Интересантна лектира, комична и врло лака за читање.
  • Не допада ми се стил којим је написана, Има пуно непознатих речи и време у коме се радња одвија је далеко од нашек, тако да не бих посебно издвојила ни једну ситуацију.

Преображај, Франц Кафка (слободан избор)

  • Јединствена лектира која даје детаљан, али занимљив увид у живот једног малог и слабашног човека са којим се писац у великој мери поистовећује.
  • Имали смо је као замену, фантастична, занимљива, лако сам је прочитала, знала све детаље и завршила одговарање за два минута.
  • Необична, али занимљива. Може се тумачити на више начина.
  • Лектира је прелепа. С задовољством сам је прочитала 2-3 пута. Радња је интересантна и потпуно примерена нашем добу.

Кад су цветале тикве, Д. Михајловић

  • Динамична и занимљива прича о животу нашег емигранта у Шведској и његовом одрастању у београдском предграђу.
  • Ова лектира је најприближнија нашем узрасту, а можда је и специфична што се стављамо на место главног јунака и његових проблема.
  • Најбоља лектира икада. Не због псовки или сцена које су иначе занимљиве нашем узрасту, већ због поенте и мало другачијег садржаја. Заиста дивна, реална прича са тужним завршетком.
  • Ближа је нашем времену, описује стварни живот и због тога ми се свидела

Вечити младожења, Ј. Игњатовић

  • Заморна и предугачка прича која се поново бави неким сто и кусур година далеким темама.
  • Напорна за читање, незанимљива
  • Ову лектиру нисам прочитала, али сам током анализе на часу сазнала да је јако напорна, тешка и незанимљива за читање.
  • Књига је непотребна, дугачка, превише описа… У једном тренутку (негде на половини) је требала да се заврши, али писац је наставио и учинио је апсолутно бескорисном.

Пут Алије Ђерзелеза, Иво Андрић

  • Занимљива, али архаична што отежава читање.
  • Позитивна страна – нимало опширна лектира. Али, јако пуно турцизама и детаља, и зато није баш лака за читање.
  • Лектира је кратка и садржајна са пуно догађаја који су лепо описани, и визуелно остварљиви.
  • Изузетно квалитетне приче са јасном поруком и врло занимљиве.

Приче, Е. А. По

  • Праве хорор причице, које су са задовољством прочитане. У плау смо читали 3 приче, ачи знам да су неки ученици поред мене прочитали и остале.
  • Не сећам се прича најбоље, и нису и биле занимљиве јер су невезане једна за другу.
  • Изузетно занимљиво, другачије од свега осталог. Требало би да читамо више његових прича. Генијалне су.
  • Јако ми се свидела, приче су врло интересантне, са пуно необичних детаља. Поов сти писања ми је диван

Ревизор,  Гогољ

  • Лектира ми се није свидела зато што ми је читање заморно и мислим да је бескорисна.
  • Превара вредна дивљења. Врло занимљиво и динамично, са много лепих  детаља и живих описа.
  • Имена ликова тешка за памћење. Радња није толико занимљива. Беспотребна лектира.
  • Занимљива радња, ништа посебно, не садржи никакву поруку.

Ако вам све ово није довољно и хоћете да чујете и видите својим очима како je светска баштина проглашена беспотребном и превазиђеном од стране седамнаестогодишњака, погледајте још неке мудре исказе на филмићу с часа:

Било би врло занимљиво чути шта кажу наставници на овакве коментаре, а поготово љубитељи уметности, књижевни историчари. Цео случај завређује и социолошка разматрања.

Замешатељство права и обавеза

На часовима грађанског васпитања гимназијалци 4. разреда имају област посвећену медијској писмености, и то је, засада, једини предмет у чијем се програму званично нашла медијска писменост. То не бисмо ни знали да нисмо у оквиру пројекта интервјуисали и наставницу грађанског, психолога Јасну Лукић.

Ако нема много медијске писмености, има права о обавеза. Тога имамо код савременог детета, већ чим се роди, па је право чудо како су после деценије званичног проучавања права и обавеза од 1. разреда основне, гимназијалци успели да их помешају. Не сви, и не тако страшно, али  се ипак назире смеша.

На часу грађанског у радионици коју је водила наст. Јасна Лукић, искристалисали су се одговори о томе која су то права ученика, углавном она која су им ускраћена или су фалична, и шта су њихове обавезе, по властитом осећању дужности. Права су и именована правима, а новина је била то што је од ученика тражено, у складу са књигом „Из школе“ и сличном појавом код пољских гимназијалаца,  да своје обавезе изнесу у виду заклетве: кратко и снажно и само оно најбитније. Такав налог иазазвао је отпор код неких ученика јер заклетву сматрају много битним и свечаним чином, а школу не виде као место које то заслужује. С друге стране, има ученика који су заклетву свели на баналне изјаве и ефемерне појаве у школском животу. А има и оних који су своје право само преформисали у заклетву. Право замешатељство!

Ево тог замешатељства:

ИМАМ ПРАВО НА…

  квалитетно образовање 

  • Друштвено-језички смер треба да има више часова језика.
  • Предавања да буду ефикаснија и да се инсистира на квалитетном знању суштине.
  • Тражим право на боље рачунаре.
  • Професори би требало да науче да се отворе према ученицима пре него што уђу у школу (кроз праксу, саветовање, семинаре).
  • одговарајући прибора за лабораторијске вежбе из физике
  • Право да добијем професора који зна и зна да пренесе знање
  • Неки професори праве фантазију од свог предмета, убеђени да је њихов предмет најважнија ствар на свету; Не желим да будем закључана у сопственој школи.
  стандардну оцену и једнаке критеријуме при оцењивању

  • Разним разредима предају разни професори исти предмет, а захтеви су врло различити. Ни критеријуми истог професора нису исти за све ђаке у истом разреду
  слободу кретања

  • да ми не закључавају улазна врата кад закасним на час
  • имам право да се храним, али ми закључају врата кад на великом одмору одем по храну, па закасним
  • ако ме не пусте кад закасним губе сви: и ја и професори; јер, ако је зима одох ја у неки кафић цео дан…
  • Нећу да будем закључана, ако ми се настава, на пример, раније заврши хоћу да одем…
  • Долазак у школу је ствар наше добре воље, јер средња школа није обавезна, држе ме као у затвору: решетке на прозору и закључана врата, па не могу да изађем кад ја хоћу.
  обављање физиолошких потреба

  • да нам дозволе да идемо у тоалет на часу кад нам загусти
  екскурзију

  • Испада да смо ми црне овце у граду, јер сви могу на екскурзију, само наша школа не. Други средњошколци иду по Европи док се ми распадамо овде.
  • Дајте нам прилику да покажемо да се не понашамо сви лоше на екскурзијама.
  • Први и можда основни проблем наше школе је забрана екскурзије.
  безбедност

  • Безбедност није на одговарајућем нивоу.
  здраву животну средину

  • Имамо право на чист веце
  • У учионицама је пуно прашине
  • Столице су исписане и морамо пазити на одећу коју облачимо и на то да је на ексер не поцепамо.
  • Треба им забранити пушење у школи, тј. школском дворишту и вецеу. Желим да дишем пуним плућима.
  индивидуалност

  • Имам право на сопствени имиџ! Апсурдно је избацивати са часа због качкета, наочара, мало краће мајице итд..
  тишину и подстицајну радну средину

  • Многи професори не могу да изађу на крај са ђацима, тако да час постане „пијаца“, а они ђаци који би нешто и хтели да чују, не могу од других.
  своје мишљење

  • Имамо право да износимо мишљење о разним темама и да се наше мишљење уважава какво год да је.
  • Не прихвата се наше мишљење у било чему да се активирамо на било који начин, нико то не схвата озбиљно.
  • Ученици се увек саслушају, али ретко се мишљења усвајају.
  • Имам право да се жалим на неког професора и да притом  неко чује моју жалбу.
  слободно време

  • Професори немају разумевања, не схватају да некад имамо много за учење и не можемо све да стигнемо.
  информисаност

  • Професор је дужан да нам образложи оцену! Ускраћено нам је право на жалбу!
  смех

  • Имам право на смех. Професори смех сматрају подсмевањем у сваком случају, чак и кад је смех оправдан.
  • Смех нам је дозвољен искључиво када они причају шале, када смо скоро обавезни да се смејемо њиховим шалама.

 

ЗАКЛИЊЕМ СЕ…
да ћу поштовати све особе у овој школи
да ћу бити вредан и радан
да ћу пазити на хигијену
да нећу уништавати школску имовину
да нећу правити никакве глупости на екскурзији
да ћу учити
да ћу бити културна и таква остати
да ћу се борити за што бољи просек како бих уписала факултет који желим
да ћу се укључивати у што више активности како бих што више допринела себи
да ћу пазити на часу
да нећу правити разлику међу ученицима
Бићу спреман за сваки час.
Помагаћу другима.
Редовно ћу долазити у школу.
Имамо обавезе и као дежурни ученици.
нећемо користити ружне речи на часу, дизати тон на професоре и друштво и бити груби
да нећемо бежати са часова када су контролни.
да прођем разред без поправног.
да активно учествујем на часу.
да будемо мирни на часу и створимо професору атмосферу погодну за рад
Водићемо рачуна о чистићи, нећемо бацати смеће ван канте за отпатке и папире по учионицама и ходницама.
Имаћу обзира према спремачицама.
Заклињем се да ћу имати одговоран однос према раду и према градиву, нећу омаловажавати нечија предавања и предмет, то је само нечији посао.
Бићемо мање агресивни.
Нећу злоупотребљавати пуштање са часова.
Заклињем се на сарадњу.
Обећавам осталим ученицама да нећу загађивати ваздух (пушити и бацати опушке по дворишту), као ни своју околину.
Заклињем се да ћу мање спавати и више слушати на часу
Нећу бежати са часова користећи изговор да ми је каснио аутобус.
Обавеза је да поштујемо правила, а она су ту да се крше. Тако је занимљивије.
Кунем се да ћу дубити на глави само да одем на екскурзију, поштоваћу и ученике и професоре и пристојно се понашати
Стварно мрзим да учим. Нећу да се заклињем, па да умрем. Ал’ево обећавам да ћу да се трудим и ја, ако и профе одлуче да се труде. Па ваљда је и мени у циљу да направим нешто корисно.
Немам коме да се заклињем. Свесна сам својих обавеза, учествујем у школским активностима (и више него што треба), али то нико не цени… Не тражим никакве протекције због тога, већ једноставно не желим да се заклињем ником, јер нико неће обратити пажњу на то, као и на овај коментар
НЕМАМ НА ЧЕМУ ДА СЕ ЗАХВАЛИМ, А ПОГОТОВУ НЕМАМ КОМЕ И ЗАШТО ДА СЕ ЗАКЛИЊЕМ

И над попом има поп

Следеће питање за наставнике односило се на нешто што, свакако, ниједан наставник на земаљској кугли не заборавља. Забораве се ученици, чак и први дан на послу, или испраћај у пензију, забораве и колеге, са којима проведу пола свог века, али просветни инспектор или саветник (исто је) – никад. Зато смо из књиге „Из школе“ одабрали баш ситуацију посете инспектора часу, да направимо паралелу: искуство српских наставника и пољског наставника. Упитници су послати на 30-ак адреса. Српски наставници су највише бирали баш овај упитник да одговоре на њега. Овако је он изгледао:

Изненадна посета

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама. Молимо вас да својим искреним одговором о вашим искуствима с инспекцијом, допринесете овим малим истраживањима. Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом. Ево шта о истом проблему каже аутор књиге, наставник пољског:

Ученик се увек боји. Идући у школу, свакодневно сам понављао ту мудру реченицу. Међутим, нисам размишљао о томе кад се професор боји. Само до одређеног тренутка. Једног дана, озарена директорка ме је обавестила да ће сутрадан на час да доде инспектор.

Тога дана колеге ме нису остављале ни за тренутак. Пушачи су ме звали у своју „пушионицу“ и пунили ми главу најмудријим саветима који могу да ми помогну да преживим сваку инспекцију. Прво, исте ствари у различитим ситуацијама нису исте. Будући да – као и сваки професор у овој школи – знам више него сви ученици заједно и стално их на то подсећам, за време посете треба тако да поступам да се ти балавци покажу у најбољем светлу.

Друго, час коме присуствује инспектор је као бајка. Ја сам професор-владар, показујем принцези-инспекторки прелепи апартман-салу за предавање, проводим је по дивним кулама одликаша. Али, једну просторију никако не сме да погледа: забрањује се отварање врата која воде до тиквана.

Ни колеге полонисти нису остали равнодушни према мојим невољама. Изнели су филолошки приступ проблему. Пољски је матерњи језик свега двадесет процената ученика. Остали се служе сопственим језицима који су инспектору неразумљиви. Пољски ћу говорити ја – професор, и највише петоро ученика. Између осталих, у школи разликујемо неколико група језика:

хипхоп – њиме говоре они који носе одећу старије браће и сестара;

– дизелашки – заснован на пијачном начину говора;

– неодређен – у њему се основни елементи језика меду собом мало разликују.

С обзиром на фонетску вредност наведених језика, не смем да дозволим да на том часу одговара неко ко њиме говори. Можда ћу у далекој будућности, како су ми сугерисале колеге, даровитије ученике да научим да се служе, њима страним, пољским језиком. Међутим, сутра, пред инспектором, треба да до­зволим да одговарају само они ученици који су свој говор довољно добро уклопили у пољски језик.

Одговори српских наставника су се кретали у луку од кратког сведочења безгрешности и непогрешивости, преко посипања пепелом, до мемоарске прозе.

***

Нисам имао сличних искустава. Без обзира на то ко ми долази на час, припремим се боље него иначе и опуштено. (Иван)

***

Долазак инспектора, сад са новим називом саветник. Насмејала сам се на саму помисао, јер та могућност у мени буди различита осећања. По природи сам тремарош и свака посета часу за мене је стрес, било да долази саветник, директор, педагог, колеге ( јер и тог има кроз огледне часове).  Како радим на њима? Као и увек, можда само у великом грчу док сама деца то не примете и помогу ми да превазиђем себе и своју трему. Имала са ту част да имам најављену, па  чак и ненајављену посету часа од стране дотичног господине. Како је били? Искрено речено појма немам, јер никакву повратну информацију нисам добила од било кога.  Ми смо радили онако како смо навикли, ја сам имала све оне папире које треба да имам( бар мислим да јесам, јер то се никад незна шта је то што треба имати као припрему за час) Он је седео нешто пискарао, повремено устајао да погледа шта то деца раде, листао моје припреме… На крају часа изашао из учионице поздравивши се самном и рекао  да сам  добро одржала час , али да би он неке ствари другачије. Шта то значи појма немам!  После пар дан сам од „добронамерних“ клолега  чула да је директор рекао да је господин саветник задовољан мојим часом, док су други то коментарисали како имала среће јер ми је „ леп“ предмет на који је долазио. Искрено, али стварно искрено, мислим да је долазак саветник једна велика глупост, јер шта се упоште може видети на том једном часу? Морају се пронаћи неки други механизми контроле. Уреу је да ти неко контролише документацију, али је такође уреду да се тачно зна шта та документације и у ком облику траба да буде. Сам рад  би требало вредновати кроз неке друге критеријуме и мерила. (Стидљива)

***

Посете инспекције су увек стресне, али и тада би требало одржати час који се не разликује много од уобичајених (то подразумева да савесно и добро држимо све часове, да смо увек спремни и да анимирамо што више ђака, а не само најбоље). Наравно, то је лакше када је атмосфера опуштена и када нема инспекције.

***

Са инспекторима , на сву срећу , немам велико искуство . Једном сам имала ,, част “  и нисам се нимало трудила да оставим  боли уписане  о часу , него што то јесте у стварности. Није било нарочито трауматично, а ни пријатно искуство . Добила сам пар корисних  савета. Мислим да већина ученика  којима  сада  предајем   говори сасвим коретно српски  језик био им он матерњи или не . Је л то ,, ОК “ ?

***

Час и понашање су ми исти без обзира на присуство страних тела у учионици. Увек се изнова чудим колегама који се плаше присуства не-ученика на часу. Још се више чудим онима који имају потребу да глуме  и „варају“ у таквим приликама. Највеће чуђење остављам за надлежне који не примете или подржавају такву праксу. Осврнуо бих се и на други део приче Даријуша Хентковског. „Дијалекти“ домородаца и придошлица у школи се итекако разликују.  Лични пример. 2005.г. Гимназија у српској провинцији. Добијам „леп“ други разред и као увек на почетку дајем мали тест из опште математике и опште културе (предајем физику). Од 24-оро ученика/ца , ниједно (нула!) није знало значење „Homo homini lupus “.  Двадесет троје (23!) знали су значење класичне сентенце -„Munze je konza!“. Код професора потпуно обрнуто. Сви су знали ко је коме вук, а само двојица (професори физичког!) су била обавештена о вези Земуна и законодавства. (Ал)

***

Након 19 година радног стажа, десило се и мени то чудо: долази инспекција у школу. Нашу школу већ 3 године потресају међуљудски сукоби, инспекције се сударају на вратима, чекају у реду испред  директорових врата да уђу, крволочни новинари кидишу на сваку вест која процури из њихових записника. Будући да сам информатичар, ја свима требам, па су ме до сада углавном остављали на миру. И једни и други. Осим понекад кад јавно изразим свој став који се некад не допадне једима некад другима. Мада ме благо сврставају у једне. Без обзира на то, сада долази инспекција  „gлавна“, свеобухватна, контролисаће СВЕ. Опа! Коначно ће и мене неко да примети! Да и ја некад покажем како умем (или не умем) да предајем. Можда. Инспекција данима проучава распоред, одлази на часове, смењују се колеге које су „Жртве дана“, али, каже директор „ти им ниси интересантна“. За сваки случај, спремила сам чувену „припрему“ – пет-шест редака лекције која ми је на реду –  а лекција таква да се само пожелети може:  уводно теоретско предавање, основни појмови сасвим нове области –  ту сам неприкосновени владар, а област се ослања на појмове које знају из обичног живота –  има пуно материјала за постављање питања на која сигурно знају одговоре. Последњег дана, 10 минута пред час улази  избезумљена помоћница директора на моје вежбе и каже: „Спреми се, оће код тебе на следећи час!“. Одштампам брзо своју такозвану припрему, и погледам – ни на шта не личи. Ђаци ме спопадају да им оценим вежбу коју су дељали три сата, запиткују, а ја видим испред себе само папир који је скуп бесмислених реченица. На брзину преструктуирам оно моје писаније и одјурим у зборницу. Инспекор већ чека на вратима да крене самном на час. Наравно чим је час почео треме неста, јер час је мој терен, моја тачка, ја сам господар ситуације. Тема захвална, увек имам шта да кажем, предамном моје омиљено одељење (ко каже да наставник нема миљенике?). Крене све перфектно, ал кад год изведем бравуру на коју сам поносна, баш тада се инспектор и помоћница директора унесу у дискусију у задњој клупи –  она је као свој задатак схватила да треба да одвлачи инспектору пажњу. На крају се мој час свео на то да сам пратила кад инспектор почне да слуша да скренем воду на своју воденицу. Пред крај часа ме је заиста приметио. Али авај… тада сам већ потрошила све теме, питања и договоре, предавање је испало упола краће него кад га предајем у нормалним условима… Десет минута до краја часа, у учионици тајац, свима све јасно, нема питања, потрошено предавање, урађена систематизација, рекапитулација… Сви ћуте и гледају се. Чекају поенту! А она је прошла: помоћници у непотребном труду да заговара инспектора, инспектору у покушају да пред њом буде љубазан, ђацима да ми помогну у „тешкој ситуацији“ (ваљда сам то некако заслужила) а мени да уловим тренутак пажње и задивим инспектора – историчара својим информатичким предавањем… И  схватим у моменту: ако није слушао предавање и проверу на крају,  онда ионако нема појма и кренем из почетка да обновим са ђацима управо научено градиво.  Успех загарантован. Пошто смо већ три пута обновили  то исто док инспектор није схватио да је на мом часу они су то заиста научили.  Звону сам се обрадовала више него ђак кад га прозову секунд пре звона. И? Инспектор ми је од свега замерио што је изабрао информатику да би видео кабинете, мултимедију, пројекцију, а ја га одвела у обичну учионицу. Уместо биоскопа понудила сам му представу уживо.  Уместо 3Д мултимедије –  камерну сцену. Комбинацију мојих омиљених педагошких метода. Мале „медијске тачке“ – бравуре обичног наставника који сваког дана по неколико пута излази пред публику и увек мора да буде нов, другачији, занимљив, сврсисходан… Е да, имала сам и две грешке. Озбиљне. Мој страх да је час био лош је изгледа био плод треме за коју сам веровала да је немам.  А грешке?  Нисам написала четири кључна појма на табли и нечитко уписујем час  у дневник. Нико није савршен… (Снешка)

***

Мени су на часовима досад били присутни два пута. Пре одржаног часа сам их упознала са садржајем часа, а по одржаном часу започеле сам дискусију.  Ја сам изнела своје виђење одржаног часа. Што значи да сам ја та која сам водила главну реч. (Ми)

***

У досадашњем раду нисам имала посету инспектора. Као велики „тремарош“  мислим да би се осећала прилично нелагодно.  Предајем врло разноврсне предмете, за неке постоји одговарајућа опрема у школи, а за неке не. Не бих на исти начин  доживела посету инспектора различитим предметима. Иако нисам лично одговорна за недостатак одговарајуће опреме у школи, често се и пред  ученицима осећам одговорном па би се тај осећај пред инспектором само увећао. (Њего)

***

Ћути и пливај!

Морам признати да нисам имала превише контакта с инспекцијом у току свог радног века, који и није тако мали. То је због тога, ваљда, што сам библиотекарка у школи, а кога је још брига за то. Прву посету инспектора, раних деведесетих,  памтим као искуство које је за мене требало да буде ветар у леђа и потврда да радим леп и користан посао.  Инспекторка је озбиљно анализирала мој рад и написала тако леп извештај да ме је било срамота кад га је директор читао на Наставничком већу. Изгледало је да у целој школи ја, школска библиотекарка, најбоље радим свој посао.  Мој углед у колективу нагло је скочио и требало је да се осећам добро. Мени је, међутим, било веома непријатно. Схватила сам да је важнији извештај инспектора од свега што радим… Последња  посета инспекторке библиотеци у којој радим десила се пре петнаестак година. Посета је била најављена и ја сам је доживела као прилику да се посаветујем са њом и разрешим  дилеме које су ме мучиле око аутоматизације књижног фонда и нове организације рада. Успела сам само да је изнервирам јер сам говорила о стварима о којима она није имала појма. Опет ми је било непријатно. Директор, који иначе цени оно што радим и који је с поносом спровео инспекторку у биб., коментарисао је то на следећи начин: Требало је да јој покажеш оно што знаш и умеш да радиш, а не оно што не знаш. (Весна)

***

Наставница сам математике и разредни старешина 8. разреда. Имам искуство везано за један део приче пољског колеге. Наиме, прошле недеље ученици мог разреда донели су ми текст који су припремили за школски лист. Текст би требало да буде њихова „лична карта“ – тј. да представи ученике одељења. „Лична карта“ је већ дужи низ година обавезна рубрика у нашем школском листу и резервисана је за осмаке.  Мени се учинило да је рубрика већ помало излизана, па сам својим ученицима, које сматрам паметном и креативном децом, сугерисала да напишу нешто оригинално.  Ево шта сам добила (преносим текст у оригиналу).

Од ученика сам добила и линк за кратак курс фенсерског  језика:

http://www.dizajnzatebe.net/d4y-kafe-f7/kurs-fenserskog-jezika-t183.htm

***

Када ми је први пут дошао инспектор на час радила сам у сеоској школи, у комбинованом одељењу. Био је крај фебруара оне несретне године кад су нас бомбардовали. Снег се топио па се сеоска речица излила. Познајући пут успела сам да прегазим кроз поплаву. У школу стижем са закашњењем , ципела пуних воде и мокра до колена – а тамо, у топлом, седи инспектор и чека.  Људски ми каже да се прво осушим, па онда на час. На часу је бележио све време.  Ђаци добри, послушни, раде шта им се каже, али не знају баш много. Један већи проценат чине деца ромске популације који долазе у школу повремено. Нисам се много узбуђивала шта ће рећи инспектор, јер знала сам да се трудим и изналазим разне начине да их навикнем да долазе редовније. На задњем часу остао само ученик четвртог разреда од 13 година. У клупи седимо он и ја, а инспектор наспрам нас. Свестан је и он ситуације и зна колико је тешко ту децу навићи на континуиран рад и долазак на наставу. Атмосфера на часу је била опуштена – ђак и ја разговарамо, показујем му слике, инспектор се повремено укључи.

***

Моје искуство је, на сву срећу, по овом питању сиромашно. Знам да ми је то најгрђа ноћна мора. Не зато што се плашим (не)знања својих ученика или себе као мађионичара, забављача, жандара и предавача већ из искуства својих колега – долази неко ко смишљено тражи нешто лоше. Кажу, променило се то. Искрено, не верујем зато што је долазила ове године инспекција и неке моје колегинице су имале част да их посете ветеринарка и докторка. Замерка: с толико година радног искуства нису уредиле боље кабинет; успешно су преписале ‘рупу у саксији’; срамота је да се користи прибор за техничко који је у склопу наставног материјала… Моје скромно искуство је везано за ‘општу’ инспекторку: нисам потписала једну од свезака, а три су биле исписане истом оловком, истим рукописом… Зашто овај дечак седи баш ту? Аха, немају књиге! (А ушла је са последњим трзајем школског звона)… Грозим их се и сматрам да је јадно да неко долази да би некоме испирао мозак! Волела бих да дође неко ко ће ми указати на грешке и похвалити оно што је добро на мом часу. Наравно, моје жеље залазе у идеализам…

***

Не знам шта бих рекла у вези са доласком школског инспектора. Наиме, у досадашњем скоро десетогодишњем радном искуству, нисам имала прилике да се гледам „очи у очи“ са школским инспектором. Не бих волела ни да ускоро то опробам, само из једног разлога. Не знам разлог њиховог доласка. Контрола? Хм, шта контролише? Суштину или …? Ипак, пред некаквом комисијом сам држала часове. Била је то комисија при полагању стручног испита, професори универзитета, разни директори, педагози, колеге. И никада нисам имала ни трему, ни било какав напад панике. Ни сада не бих имала ту врсту нелагоде уколико би инспектор долазио. Свесна сам да часови које изводим нису лоши, да не правим материјалне грешке , а да ми часови могу бити бољи, наравно да могу. Па коме не могу? Постоји ли савршен час и наставник? Човек? Да ли би тај инспектор одржао идеалан час? Не би. Сигурна сам да бих и ја имала неки коментар на његов час јер бих  вероватно  нешто другачије урадила. Свесна сам да поред егзактних чињеница, велику улогу у процењивању игра и угао посматрача. Да се вратимо мотиву доласка. По мени, инспектор би требао да буде неко ко ће нас посаветовати, отклонити недоумице, указати на евентуалне пропусте, скренути пажњу на неку можда другу страну. А ако ће доћи и тражити припреме од почетка школске године и вребати на грешке у циљевима, методама и ко зна чему још, пресавити табак, а при томе занемарити суштину… А суштина је једноставна: знају ли деца материју или не.  Наиме, свакоме можемо наћи грешке ако их тражимо. На крају, свако је свестан својих мањкавости, у било којој професији.И сваки  лекар, инжењер итд.  зна која му је област „слабија тачка“ . На свакоме од нас је да, уколико му је стало, ради на ублажавању и отклањању истих. Ако деца знају, значи да је наставник добар, као и његова метода предавања. А како ћемо то открити? Па, лепо. У целој нашој држави спровести тестове објективног типа и упоредити са оценама које ученици имају. Али, тада би одељења требала да имају највише 18 ученика да би се могло квалитетно радити и посветити се сваком ђаку. Тада бисмо имали квалитетнији кадар, нараштај и свако би зарадио своју плату: и наставник ,и инспектор, а ђаци пуни знања (наравно, колико ко може). Требало би да постоји и некакви досијеи у којима би било забележено шта који наставник ради током школске године, као и резултати анонимних анкета ученика. Зашто да не? Међутим, изгледа да ни државу то не занима. Праве огромна одељења, а све у циљу смањења запослених. А данас када се инспектор најави, шминка се припрема за тадашњи дан, шминка се школа, шминкају се односи у школи на свим нивоима. Чула сам причу да су неке колегинице, чувши да ће доћи инспектор,два дана и две ноћи „цифрале“ припреме од  1.септембра, а инспектор је био одушевљен јер су показале да су савесне, вредне, одговорне, … Мислим да је даљи коментар сувишан. Да ли бих прозивала само оне који знају? А да ли је то реално ако се било који инспектор удуби у проблем? Да ли су сви на тестирању за први разред фантастични? Нису. А зашто би то били у 5. или 7.разреду? Немају сви ни закључене четворке и петице. На крају, зашто је непријатно при посети инспектора уколико радимо како треба? Да нису сами инспектори криви за то? (Деана)

Љуштен кромпир

Како се са изненадном посетом носио пољски наставник? Толико су му савети колега помели ум да није од тога ништа усвојио. Час је, каже Хентоковски, био очајан да очајнији не може бити, толико да га је инспектор као наставника више жалио, него корио. Час са инспектором не може ни бити као остали јер, признали ми то или не, он није обичан, и ми на њему нисмо као и увек, видели ми то или не. Али, има неко ко све види! Наши ученици. После часа с инспектором, који је био очајан, међу ученицима пољском је наставнику нагло порастао рејтинг међу ученицима. Зашто, накнадно сазнаје. Пољски ученици, баш као и сви ученици на свету, имају свој вршњачки жаргон за неке појаве у школи. Један од разеологизама који користе да означе ученике које наставници повремено и врло често прозивају, и то сви наставници, када је потребно спасити част школе, разреда или част самог наставника, јесте „љуштен кромпир“, саму појаву „љуштење кромпира“. Дакле, ухвете се наставници само тих ученика, па у круг, дне би ли се створио привид да се нешто зна и учи. Због чега је наставнику порастао рејтинг после посете инспектора? врло једноставно – није љуштио кромпир! Колеге, љуштимо ли и ми кромпир о таквим и сличним приликама и посетама? И чију част спашавамо?


Шта би дао да си на мом месту

Једно од питања за наставнике је била следећа симулација:

Шта бисте урадили у оваквој ситуацији

(симулација ситуације за наставнике)

Поштовани наставниче, у оквиру пројекта о медијској писмености Инернест, спроводимо разна истраживања и анкете, на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе.

Молимо вас да одговорите шта бисте урадили у следећој хипотетичкој ситуацији. Можете ае потписати именом или псеудонимом, а не морате.  Ваше одговоре придружићемо другима сличним истраживањима и објавити у електронским новинама које ће објединити сва истраживања. Хвала вам унапред.

О ученицима се бринем најбоље што могу. Били смо већ за­једно у позоришту. Дакле, имам представу шта може да се догоди. Моји васпитаници су ужасни. Уместо да гледају позоришни комад, тукли су навијаче противничког клуба. Не знам кад су то урадили. Све је изашло на видело тек онда када су из позоришта телефонирали због нанете штете. Тешко нам је да било шта докажемо, али није реч о томе. Ја сам полониста и стало ми је да ученици имају контакт с уметношћу.

Тада сам гледао представу, сад сам одлучио да надгледам своје ученике. Одлазимо у биоскоп. Прилази ми стари познаник са студија, сада управник (можда и власник) биоскопа. Позива ме горе код себе, а ја дозвољавам да се навучем. Заборављам на ученике. Имамо толико успомена: девојке, девојке, девојке. На полонистици нас је било десетак-петнаестак мушкараца и преко стотину девојака. Рај. Становао сам у студентском дому за филологе. Исти однос. Рај. Сада посао. Унаоколо, такође, много девојака, али то није рај. Прави пакао. Живот ужасно тежак, али успомене дивне. Престајемо да разговарамо. Разумемо се без речи. Тишина? Не. Из биоскопске сале до нас допире ужасна галама.

Нисмо успели ни да устанемо из фотеље, кад упада неки радник. Испоставило се да у сали владају Содома и Гомора. На тренутак је искључио тон, како то обично чини у таквим ситуацијама, али није помогло. Потпуно је искључио тон. Ни то није оставило неки утисак. Готово пола сата гледају неми филм и нико се због тога не узбуђује. Никога не занима пројекција, свако ради сво­је. Али, шта?

Укључујемо светло. Пред нама је слика страве и ужаса. Као после битке. Унаоколо пуно конзерви, пластичних и стаклених боца, колача, чипса, папирића и осталог смећа. Мој другар је пренеражен, да свисне од туге. Кроз пола сата треба да уде нова група гледалаца, а то је немогуће. Биоскоп мора да се реновира.

Нико чак и не виче – само да се скамениш од бола. Међутим, мени се то не дешава први пут. Припремљен сам. Знам шта треба да урадим у таквим ситуацијама.

Ево неких од одговора српских наставника

Не бих оставио саме ученике ни под разно јер знам какви могу да буду. Тражио бих да се штета надокнади, мада знам да је то код нас немогућа мисија. Неко треба да буде ригорозно кажњен, иначе овако је стварно без смисла било шта. Казне морају да постоје. (Иван)

***

Ово делује лагано. Не, ја се неби нашла у оваквој ситуацији. Зашто? Била би заједно са ученицима и вероватно одреаговала пре него што би до Содоме и Гоморе дошло. Одговорност наставника за ученике и њихово понашање се подразумева. То значи да ако одлучимо да их поведемо или боље рећи желимо са њима да идемо у позориште, утакмицу, биоскоп, излет екскурзију…. било где. Пре полазка треба дефинисати и објаснити начине  и правила понашања. Упознати их са смим садржајем и наравно покушати да пробудимо њихово интересовање. Присутност наставника у самој групи ученика се такође подразумева. Водити их било где значи бити стално са њима и контролисати ситуацију. Када су такве активности у питању нема личног задовиљства и потреба. Битни су само они о оно шта њима пружамо. Нажалост сведоци см о да се немили догађаји дешавају и када су наставници максимално посвећени ученицима  и када се придржавају свих писаних и неписаних правила. Шта тад? (Стидљива)

***

Мислим да бих се тешко одлучила да водим ђаке у биоскоп и сл. (ако већ знам да нису баш послушни ни на часу). Ако је у питању неки озбиљан разред , ни тад не бих напустила салу, јер је свашта могуће очекивати када су у групи.

***

То  би  био  последњи  такав  ,, излет ’’. Проблем треба  сагледати са свих аспеката.  Свакако да године у којима су , медији и глобизација нису главни проблеми.  Ако виде да знање, школа и култура њиховим професорима донесе тако мало,  где би ту био прави мотив да то и цене?

***

Ову ситуацију тешко могу да замислим. Наиме, то није ништа необично, али просто не видим себе у тој ситуацији. Да не помисли неко да покушавам нешто да се хвалим јер ми то уопште није намера нити мислим да сам ја само скуп добрих особина као наставник. Напротив, свесна сам ствари које треба да поправим. Елем, знам да никада не бих ученике оставила без надзора и отишла да ћаскам, па макар то била особа коју нисам видела годинама. У једној прилици сам била принуђена да оставим децу без надзора на некој промоцији књиге, али тада сам задужила најнемирније ученике да буду „редари“ и уписују све оне који се не понашају лепо и културно. Овим поступком сам „једним ударцем убила две муве“. „Проблеми“ су били почаствовани што су преузели тако важну улогу и трудили се да не изгубе дато поверење (били су врло ревносни), а преостали нису били ти који дижу буну. Да се то ипак десило, знам да нико не би изашао из сале док не среди хаос, прво око свог места, а онда и у сали.  Нека већа казна не би била фер јер део одговорности сноси и професор. (Деана)

***

Ћутке прилазим и почињем сам да вршим „асанацију“ терена. Уколико ми се нико од ученика/ца не придружи, вероватно сам и сам заслужио такав однос. (Ал)

***

Покушала бих немогуће. Изашла бих на бину испред платна и стајала док ученици не примете да стојим ту. А онда бих објавила: На излазу ће десет ученика који буду предали највећу количину покупљеног смећа добити награду: бесплатне карте за утакмицу по сопственом избору… (Снешка)

***

Прво себе не бих довела у такву ситуацију, ако би до тога и дошло, задржала бих групу да покупе оно што су просули и растурили. Такође би оне који су направили штету натерала да плате или да поправе исто. У својој школи сам позната по томе да сваку материјалну штету надокнаде починиоци исте. (Ми)

***

Познајући ученике којима предајем НЕ БИХ их оставила без надзора. Знам да их гушим, али не могу да се опустим када сам негде са њима. Да будем искрена не знам шта бих урадила у описаној ситуацији. После „немог филма“  вероватно  бих замолила да пусте тон најјаче што могу,  да надјача њихову  буку и скрене им пажњу. Одјурила бих у салу и покушала да будем примећена.  Била бих разочарана  и вероватно одржала предавање, али која корист од тога? (Њего)

***

Оваква ситуација не би могла да ми се деси јер знам своје ученике и зато их не остављам саме, а надам се да сам их научила да се у институције културе не носе слаткиши, грицкалице, напитци. Али  да се хипотетички и деси нешто као горе наведено били би приморани да објекат доведу у ред, прикупе отпатке и ако треба све обришу и среде. Након тога бих заказала родитељски састанак на којем би изнела проблем родитељима и уколико треба да се надокнади материјална штета затражила то од њих. Вероватно би се неко побунио да није ни тражио да му  тамо водимо дете J. Е, на то не знам шта бих одговорила. Мени је лако – моји ђаци још увек слушају учитеља и родитељи долазе на родитељске састанке . (Ж)

***

Не знам шта треба урадити у таквим ситгуацијама!!! Искрено се надам да ће ова хипотетика бити тамо негде! Ова ме ситуација подсећа на све оне приче о ученицима које се дешавају тамо негде, у неким другим одељењима, док ја молим Бога да ме такве ситуације заобилазе и убудуће, као што су до сада. (С)

Шта је покушао, и упалило, наставник у књизи „Из школе“

Наставник пољске гимназије, урадио је то много другачије – педагогија поправног дома. Ево како је решио ситуацију. Одабрао је најгорег ученика, на кога је и сумњао да је хаос иницирао. Задужио га је да буде вођа екипе за санацију хаоса, и да њему лично одговара. Ученик је поздравио у ставу мирно и кренуо да активира екипу. једва дочекао да га не слушају сви, те да може коме одвалити и какав чвегер. Понашао се као са затвореницима, али су га другови слушали јер су осећали да су криви. Да је то учинио наставник, избила би побуна, овако – сви су прогутали мале, насилне методе од друга.

И не само то. Сваки следећи пут, било где да иду, наставник је задуживао за ред баш оне који га најпре и најчешће изазивају. Све је функционисало. Штавише, и у редовним условима, у школи, на одморима, такви су му подносили рапорт и питали да ли му је потребна каква помоћ.

Времена нису витешка, ни епска, али епских јунака још увек има. А повремено има и епских ситуација кад на сцену ступају ти епски јунаци. Лојалност је њихова главна особина. Наставник може рачунати на то! Слажете ли се?

Наставничка заклетва као вид жалбе

Обавезе се обично свечано дефинишу кроз заклетве. Пољски образовни систем има заклетве на свим нивоима и за обе циљне групе у образовању: за ученике и за наставнике. Овако те заклетве наводи и проблематизује их Хентковски:

„Давао сам заклетву више пута

 Моја прва заклетва као ученика средње школе

Свечано се заклињем да ћу:

  1. да чувам морална и грађанска начела достојна ученика Народне Републике Пољске;
  2. систематски и вредно да стичем знање ради одговарајуће припреме за студије као и активно учешће у изградњи социјализма;
  3. строго да поштујем школске прописе као и одлуке највиших органа;
  4. да исказујем дужно поштовање према школским властима и да се пристојно понашам према професорима и свима запосленима у школи;
  5. у свом понашању да избегавам све што би могло да наруши углед школе и достојанство ученика;
  6. да се придржавам начела заједничког живота;
  7. да чувам школску имовину и да спречавам неодговоран однос према њој.

 Моја друга заклетва као студента универзитета

Свестан обавеза грађанина Народне Републике Пољске свечано се заклињем да ћу:

  1. истрајно да стичем знање и вештине, припремајући се за рад на добробит социјалистичке отаџбине;
  2. да се бринем о достојанству студента и угледу школе;
  3. да поштујем школско особље и да се придржавам начела колегијалности;
  4. да поштујем прописе који су обавезни у школи.

 Моја  трећа заклетва као професора

 Заклињем се да ћу:

  1. савесно да вршим своју дужност професора – васпитача и заштитника омладине;
  2. свим силама да тежим развоју индивидуалности ученика као и сопствене;
  3. да учим и васпитавам млада поколења у духу љубави пре­ма отаџбини, поштовања Устава Републике Пољске, друштвене правде и слободе савести.

И шта онда?

Ако упоредимо три горе наведене заклетве, уочљива је чињеница да сам највише обавеза преузимао на себе као ученик (седам), мање као студент (четири) и најмање као професор (три). Наравно, то је питање тумачења. У стварности, као профе­сор, морам… Па да, свако има потребу да се мало потужи. То и  мени не да мира. Због огромне жеље – да се пожалим, полажем своју четврту заклетву:

Заклињем се:

  1. да од ученика не стварам исповеднике својих неуспеха;
  2. да омладину не оптерећујем фрустрацијом коју доживљавам због тога што сам професор;
  3. да не кривим ученике за то што не успевам да савесно извршавам обавезе професора.

Три приватне обавезе додајем трима заклетвама које сам пред наставним већем дао директору. Треба да испуним укупно шест тачака. Да бих носио исти терет као и ученици недостаје ми још једна. Остављам је проницљивости мојих васпитаника. Сигурно ће нешто да ми натоваре на врат. Тада ћемо сви бити равноправни. Подједнако оптерећени улазимо у трку. Спремни? Старт! Трчимо по ловорике у трци пољског образовања.“

Српски наставник нигде никакву заклетву не изговара, али кодекс може бити и неписан. Сугурно је да се сваки наставник држи и неписаних норми и идеала. Српски наставниче, уђи и ти у трку – предложи и разради заклетву наставника.