У посети ТВ БАП

Провинцијско и провинцијализам

Провинција је израз који има бар два значења. Једно се односи на величину и означава мањи град, у смислу варошице, градића. Чешће се израз користи за означавање неких других особина: менталитета, свести становника, односа према духовним вредностима, типа тежњи и навика људи… Тада се најчешће користи у подругљивом тону и пежоративно. Тако је, на пример, провинцијска култура, заправо, одсуство врхунске културе, провинцијална свест нема идеала, а  провинцијалци су људи без манира и приземних су тежњи. Провинцијско је општи израз за просечност. Наравно да такви људи, такве свести и такве културе не препознајемо само у малим градовима, има их свуда. Један од разлога зашто се за провинцију (мали град) везало ово значење, математички је проверљиво. У милионском граду засигурно ћемо наћи већи број људи који су натпросечни, који имају идеале, које занима или стварају врхунску културу, института на којима се преносе и стварају нова знања и открива…

Кад су медији у питању, провинција је, наравно, закинута. Провинцијске библиотеке и књижаре су са суженим избором књига. Изложбу фотографија ретко кад можете погледати, али фотографије аматерске можете израдити на сваком углу. Стари број стрипа можда можете наћи на нечијем тавану, али не и код уличних продаваца као у великом граду…  Али, кад су масовни медији у питању (ТВ, радио, периодика), провинцијалци нису много закинути. 

Има провинција и својих предности. У односу на велики град, обично се истиче да у провинцији живот тече мало смиреније и спорије. Људи се познају и више друже, спремнији су да једни другима помогну. Топлији су међуљудски односи, за разлику од отуђености која је својствена великим градовима.

Паланачки мас-медији

Можда нисте знали, али израз паланка готово да значи исто што и провинција, у оба значења: и за величину града и за менталитет и свест људи. Паланчани су дакле провинцијалци по оба основа. Немамо ни једну једину специјализовану књижару, у којој можете наћи пристојан број књига за куповину, из једноставног разлога што, кад се и отвори нека, брзо пропадне јер нема довољно купаца. У нашим галеријама излажу трећеразредни сликари и фотографи. У нашој библиотеци студенти не могу наћи књиге које су им потребне ни да их изнајме, ни да седе и читају. О другим облицима културе (позориште, бископи, концертне дворане, музеји и сл) да не говоримо. Но, зато по броју становника и реципрочном броју корисника, не заостајемо за метрополама по броју играоница, кладионица и кафана.

С масовним медијима је нешто другачија ситуација. Ту провинцијалац има вишеструк избор. У сваку провинцију стижу најтраженије дневне и таблоидне новине, свако може да гледа много ТВ-програма и хвата многе радио-станице. Провинцијалац уз то обично има и сопствене локалне мас-медије. Паланка има:

  •  две радио-станице: Радио БАП, Радио Тавор
  •  ТВ БАП, донедавно и ТВ Ласту
  • двоје новина: Недељне новине, Паланачке новине

Ако хоћете да брзо сазнате шта је провинцијализам, најлакше је то видети на локалним медијима.  Ишли ми и погледали. А било је то у уторак, 23. фебруара 2010, негде око поднева, када су се неколико ученица и наставнице упутиле у званичну посету телевизији. Примили су нас заиста домаћински, као најрођеније. На ТВ Нови Сад или РТС сигурно нас нико не би ни погледао. Али, провинција је провинција! Уосталом, погледајте малу видео-репортажу насталу у посети ТВ БАП, па ћемо после дискутовати.

Наши аматерски снимци су прилично лоши. Снимани су обезглављени људи, што је постао знак препознавања генерације ОШ „Свети Сава“. Ваљда никако да се навикну да свет није само у њима и њиховим потребама и да има људи који су виши од њих, да кад седнемо, није с нама села цела планета, него се апарат мало подигне итд. И те технике спадају у медијску писменост, али нећемо о томе. Осим што су снимци аматерски, телевизија је провинцијска, па смо сецкали много беспотребних детаља. Аматеризам монтаже је најочигкеднији, али ту ученице нису криве. Све смо те недостатке покушали мало смањити духовитошћу. Било је и духовитих саговорника, а ми додали духовите коментаре. Без обзира на све недостаке, нешто се из снимка ипак може закључити, па и научити. Покушајмо.

  1. Девојчице које су у посети биле пренеће нам овде своје утиске, оне најснажније и најкорисније. Остали их могу питати за детаље који их занимају.
  2. У једном тренутку три девојчице су селе за пулт спикера и имале прилику да кажу нешто и виде то после на снимку. Ниједна није рекла ништа сувисло. Зашто? Ситуација је врло слична оној у којој се нашао непознати ученик са прве странице блога – он је био збуњем, уплашен, блокиран и под тремом од присутва камере. Многи, многи људи, и они који су се више пута појавили на медијима, осећају тај страх. Зашто је то тако и какав је осећај бити пред камером и причати, нека нам пренесу девојчице које су биле у тој ситуацији. Остали, ако имају слично искуство, такође се могу придружити. Шта мислите, да ли та трема временом престаје и да ли се неким вежбама може смањити?
  3. Обично кад нешто прође (одговарање, неки сусрет с драгом особом, утакмица или наступ на медијима) најбоље знамо шта смо могли рећи или питати, како се другачије понашати. Да ли то исто осећају и девојчице које су биле у посети? Шта би  промениле у свом понашању и својим питањима кад би имале прилику за јеш једну сличну посету?
  4. Шта је провинцијско на нашој телевизији?
  5. ТВ БАП има великих проблема са постојањем. Немају довољно ни опреме, ни запослених, плате не могу зарадити од реклама и огласа, а, ипак, оснивач – општина не размишља да их угаси. Шта мислите зашто? 
  6. Гледате ли ТВ БАП, када најчешће и које емисије и садржаје? Шта мислите ко највише гледа ТВ БАП? С обзиром на то ко је  редовна публика наше локалне телевизије и каква је програмска шема, какав је смисао постојања локалних ТВ-станица, ако знамо да истовремено можемо да гледамо 40 канала на кабловској? 
Advertisements

14 responses

  1. Трема од ТВ тј. камере је општераширена појава и ваљда зато нормална. Испричаћу једно искуство са наступа на РТС 1 пре пар месеци. Искуство је за мене било непоновљив доживљај јер нисам ни сањала какав је бункер државна телевизија. То је читав један град или утврђење, са улазима из неколико улица, чуварима, предугим ходницама, изолованим просторијама. У њему је запослено неколико пута више људи од оних које ми виђамо: чистачице, камермани, монтажери, шминкери… Шминкерница је као какв салон са више запослених, у којој добијеш брзу и бесплатну услугу да направе од тебе нешто што ће лепо изгледати пред камером: кило пудера и много ружа и сјаја…Не можеш да не будеш леп. На ТВ нисам имала ниједну бору ни подочњаке, коса ми била изгланцана и сјајна, а то су средили за пар минута. Није ствар само у шминки, него и у осветљењу и углу камере.Но, кажу да има таквих лица да не могу много поправити ствар па да изгледају лепши. За такве кажу: не воли их камера. У самом студију је, наравно, све вештачко, од воћа на столу до осветљења. Остаде ми нејасно шта су радили сви ти људи у студију, осим водитељке и мене, али било их је још пет-шест: два камермана, тонац, неки лик што је стајао на мердевинама, жена за рачунаром… Шта су им занимања било ме срамота да питам и ометам их, јер су стално у некој гужви и фрци. Но, није то оно што сам желела испричати. На РТС сам чула да много људи, када долази у студио да гостује у некој емисији, попије лек за смирење јер се плаше и погубе пред камером. То је утолико чудније што то често нису људи који су први пут на ТВ, а многи од њих имају такве послове због којих држе предавања на више језика пред широким аудиторијумом, и тад немају трему. Баш шокантно!Разишљала сам зашто се ти људи толико плаше тј. имају трему, али пошто је ја сама немам,него тек-тек благу непријатност, бојим се да ћу знати да одговорим на то питање. Волела бих да чујем оне који имају трему од јавног наступа пред камером – како је осећају и шта мисле зашто је имају.

    1. Ја обожавам да се сликам и да се снимам и када бих гостовала у некој емисији мислим да бих непрестано причала јер ја бих тако разбила трему. Мислим да је природно имати неку врсту треме пред неки важан догађај, наступ па и пред контролни (иѕ математике) јер то значи да се бринемо за оно што ће бити после. Наравно, ако се не опустимо и не отерамо трему на време
      све може да пропадне! Не треба пити лекове пред нешто тако важно јер може да нам се приспава па да почнемо да причамо глупости и да се запетљамо у њима. Што се тиче изгледа на ТВ-у, мислим да треба бити природан, али ако се појави нека бубуљица ту је фото шоп, а боре ће средити шминка.

      1. Кристина ме подсетила на једну појаву коју сам уочила код младих откако пратим догађања у школи због школског сајта. Има само две врсте: једни, који као Тина, обожавају да се сликају, намештају се, потурају… Други, никако не воле (или се праве да не воле), стављају руке преко лица, сакривају… Нема равнодушних, који би схватили да сликам зато што је то документ за сајт или летопис, и да они нису најбитнији на тој фотографији, него је битан сам догађај који се слика. Зашто је то тако?

      2. Кристина, ти и Ивана се страшно добро „сликате“ на телевизији. То сам заборавила да вам кажем након гледања на оној њиховој „интерној“ телевизији. Природне сте и фотогеничне. Можда има нешто у томе што волите објектив те се стално сликате?

  2. Мислим да им је било лепо у посети ТВ БАП. Неке од њих су имале трему, али не види се много. Све изгледа мање него што сам мислила.

  3. Марина Васић | Одговор

    Желела бих више да знам о ТВ БАП: који је режим рада и да ли бих ја некад могла да га посетим. Гледам их сваког дана са својим родитељима и свиђа ми се јер све препознајем: улице, неке људе, школе…

  4. Можда стварно човек изгледа на телевизији другачије него уживо, можда је битно некима да се прикажу лепи, а не паметни, али ја мислим да не треба представљати себе у другачијем светлу, као особу какви нисмо… Шта вреди ако смо на телевизији за гледаоце једно, а за пријатеље и остале људе који нас познају, нешто сасвим друго? Само они који немају поверења у себе могу да имају трему. У реду је ако имамо малу трему када нешто радимо први пут,али ако се сваки пут трема појављује значи да немамо поверења у себе и да имамо страх од мишљења других људи… На тај начин се стварају различити комплекси, зар не?

    1. Тако је Тијана! Слажем се! 😀

    2. Тијана је, чини ми се, погодила срце проблема кад је рекла: страх од мишљења других људи… Можда у том грму лежи зец?

  5. Ја волим да се сликам и снимам исто као и Кристина(Нас две се стално сликамо у школи).Људи први пут кад су изложени камерама имају неки страх,јер не знају ни шта треба да кажу,како да се понашају,шта ће их новинари питати…Али човек се боји само непознатог.Зато је нормално да човек има трему када се први пут појављује на телевизији или било шта друго први пут да ради.Вероватно су и водитељи имали трему кад су се запослили и временом су се навикли и та трема је нестајала.На телевизији људи би требало нормално да се понашају као у свакодневном животу.Наравно нећемо се исто обући за телевизију и кад идемо на пијацу,али треба да будемо природни.А мала доза треме ће увек бити присутна.И не слажем се са тим што је Тијана рекла да само људи који немају поверења у себе могу да имају трему.(Тијана,и сама сваки пут пред контролни имаш неку трему и страх те је.Да ли то значи да немаш поверења у себе или страх од непознатог?)

    1. Трема од незнања је много природнија од треме од камере. Један мој професор је говорио да само будала мисли да све зна, па се не боји на испиту, контролном, одговарању и… Говорио је да што човек више зна, постаје свестан колико још има онога што никада неће стићи да научи и да самоувереност није ствар знања, него, малог знања и несвети о сопственом незнању.
      На ТВ, прво, ретко кад причају нешто много паметно, нити се од неког тражи да прича нешто за шта се овај није припремао или већ познаје ту област. Ако се и поред свега тога, он одузме, онда ми се чини да је, ипак,у питању оно што је Тијана рекла: нездрава жеља да се прикажемо у лепшем светлу.

  6. Када смо били у ТВ БАП-у било је веома занимљиво, веома ми се свиђа сваки од послова које смо видели. Ко зна, можда ћу се некад бавити једним од њих… Ја лично имам велику трему пред камерама, и мрѕим кад неко гледа моје слике…ал’ шта је ту је…

  7. А што се тиче репортаже о нашој посети, веома ми се свиђа! Јако је духовита!

  8. Сви причају о треми и просто ми је фасцинантно да неко нема трему пред неки наступ, било то пред камерама или уживо пред ширим аудиторијумом. Наравно, искуство утиче на то да треме буде све мање. Један пластичан пример: Мој син је данас први пут учествовао на рецитаторском такмичењу. Он појма нема шта је то трема и ја му о њој, наравно, нисам причала. Иначе, има страшно пуно самопоуздања (не знам стварно на кога је такав:))и увек је убеђен да је најбољи. Непосредно пред наступ, он је мењао сличице са другарима… Када су га прозвали, изашао је и почео. Видела сам да то није оно исто дете. Чак ми се чинило да се на моменат и збунио, мало је застао. После сам га питала како се осећао кад је стао пред пуну салу. Рекао ми је да не зна шта је то, али мало га је „стегло у грлу“ кад је погледао испред себе. Ово је доказ, по мени, да је трема „урођена“ и да је нормална и природна, а „одузетост“ је ипак ствар мањка самопоуздања, у сваком смислу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: